Thursday, 3 September 2015

Stavovi su tu da se ponekad menjaju

Danas je mom prvencu rođendan. Prvi. U životu svakog roditelja, naročito majke, to nije samo još jedan neki tamo rođendan. To je dan kada sam se prisetila svega što se desilo na ovaj dan prošle godine. Vividno, kao da je juče bilo. Setila sam se svake kontrakcije, svakog njegovog i svog pokreta, te momenta kada sam ga donela na ovaj svet. Pa potom čula njegov prvi vrisak - udisaj života sa druge strane mog stomaka, koji je bio njegov dom prethodnih 9 meseci. Puno je tu emocija, pomešanih i uzbudljivih.

A onda sam se setila i svega što sam naučila u proteklih godinu dana. O njemu, o sebi, o roditeljstvu. I po ko zna koji put shvatila koliko sam neke svoje stavove izmenila. Koliko samo dete može da te okrene za 360 stepeni i iz korena promeni neka tvoja uverenja. I koliko često si u stvari neuk po pitanju mnogih stvari u roditeljstvu dok ne postaneš taj roditelj, pa uvidiš kako si u stvari često bio u onoj situaciji "kako mali Perica zamišlja roditeljstvo". Naročito kada su u pitanju one rečenice tipa "ja neću nikad..." ili "ja ću to tako i tako". Aha, čekaj da vidiš kakvog ćeš zvrka dobiti.

Dojenje

Ono što je sigurno je da sam oduvek znala da ću dojiti. Na to gledam kao prirodan tok stvari, te je bilo logično da istrajem u toj borbi, i zajedno sa zvrkom uspostavim trajno dojenje. Međutim, sećam se da sam pre svoje trudnoće sestri jednom prilikom rekla kako bi za mene idealno bilo kada bih ga dovela do modusa: siki ujutro, posle podne, i pre spavanja. A šta sam ja tada znala o dojenju na zahtev, uobročavanju, siki kao utehi a ne samo hrani, i sl? Odmah po porođaju nekako mi je prirodno bilo da ga dojim kad god to zatraži, umesto da mu ja ukazujem kada je to on gladan. Evo nas sad već godinu dana u uspešnom dojenju. Siku mu vadim kad god, gde god. U kući, u restoranu, na ulici. Ležećki, sedeći, stojećki. Na 5 minuta, na pola sata, na 2 sata. I Bože, koliko oboje uživamo u tome!

Zajedničko spavanje

Sećam se da sam ranije pričala ono čuveno "ljubimca i dete nikako u bračni krevet". To geslo sam prekršila još kod čuvanja sestrine kuce Nuške. Već prvi put kad smo je čuvali, spavala je naravno sa nama u krevetu. I kada nam se rodio sin, već posle neke dve nedelje (kada sam malo došla sebi) sam ga prebacila kod nas u bračni krevet. Tako mi je bilo lakše zbog dojenja, a i nekako mi se činilo prirodnim. Nisam bila opuštena sa saznanjem da je u krevecu pored mog kreveta. Muž je još pre toga pobegao u dnevnu sobu, jer sin nije znao da spoji ni 1h spavanja, a muža svaki radni dan čekaju vožnje po celoj Vojvodini. 

Oh, kako sam samo ranije komentarisala ovakve situacije. Gotovo, razvod! Beba ušla u krevet, oterala tatu. Ali, ljudi moji, kako ni tu nije sve crno/belo. U početku se jesam pribojavala zbog mogućeg udaljavanja sa suprugom, ali me je vrlo brzo i on uverio da do toga neće doći. Situacija nam nameće trenutno stanje stvari i mi je moramo prihvatiti kao takvu. A ostalo ćemo u hodu. I Bože, kako jesam uživala u spavanju sa detetom tih prvih par meseci. On se jeste često i tada budio, ali se još nije pomerao. Dam mu siku i oboje nastavimo da spavamo. Vrlo često zagrljeni. Zar nije to logičan sled stvari? U meni je bio 9 meseci. Zašto bih ga prisilno odvajala i noću, kad već danju mora nekad i sam da leži i upoznaje svet.

Situacija je htela da se pri njegovom propuzavanju njegovo spavanje trajno počelo na gore menjati, te smo došli do njegovog ispadanja sa kreveta i pored svih ograda, u jednom navratu i modrice na čelu, a spavanje se već mesecima svodilo na maksimalno 2h u kontinuitetu, što je počelo i njega umarati, pa je ceo dan bio nervozan i hteo da nadoknadi san koji je u toku noći propustio. Sada spava u svom krevecu, ali to je jedna tema kojoj bi valjalo posvetiti zaseban post, jer baš imamo materijala.


Uspavljivanje

Slično prethodnoj temi, imala sam u par navrata stav i o uspavljivanju beba: "Tako malo dete da do ponoći bude budno! Neće meni moje dete tako!". E moja ti. Zato sam možda i dobila malog nespavača, čije je uspavljivanje čak prvih 6-7 meseci trajalo od 20h pa često i do posle ponoći. Primenjivali smo sve metode i u krugu prolazili kroz faze očaja pa prihvatanja situacije takve kakva jeste. Od sike, pa ruku, marame, uz aspirator, muziku, upaljeno svetlo, ugašeno. Preko galame, pa do tišine. I ništa. On jednostavno nije voleo da zaspi. Nije znao.

Sada ima svoje vreme kada bez problema zaspi. Došao je trenutak kada je on odlučio da će tako biti.

Vrtić

Mislim da sam i ovu temu u par navrata ranije komentarisala u fazonu: "Ma ok je vrtić odmah po majčinom vraćanju na posao. Super je za detetovu socijalizaciju." Pa za prve dane adaptacije deteta pomišljala kako to nije strašno. Pa moraju deca malo plakati, i šta sad?!

Eee, nama sad to predstoji i ja se raspadam. Verujem da će zvrk bolje to podneti od mene. Naravno, pred njim ću biti jaka, ali kad izađem iz zgrade ne mogu da garantujem za svoje ponašanje. Sada sam stava da bih sve dala da mogu barem još godinu dana da budem sa njim. Barem dok ne izgradi svoj imunitet. Jer on se najviše gradi do njegove druge godine. I čemu ono spartansko "Neka se čeliči, šta će mu faliti?". Kakvo čeličenje - ljudsko biće je u pitanju. Moj sin! Ima vremena za socijalizaciju. Od druge, treće godine. Neće on nigde zakasniti.

Nažalost, nemam uslova za ostajanje kući sa njim, niti za obezbeđivanje nekog čuvanja. U vrtić mora krenuti.

Navike iz "prethodnog" života

Meni je pre trudnoće jasno bilo da neću imati vremena za izlaske kao ranije, za sate besposličarenja, maratonska gledanja serija, čitanja knjiga, ali sam zamišljala kako ću tamo negde posle bebinog 6. meseca (ne znam otkud mi baš taj mesec?!) sa kumom odrediti jedan dan u nedelji kada ćemo se bez pogovora viđati bez dece. Kako ću isto tako jedan dan u nedelji odrediti za posvećivanje mužu, isto tako bez deteta. Kako ću u neznamkomtamomesecu već ostavljati dete da spava kod bake i deke.

Moje dete sada ima godinu dana, i ja praktično ništa od toga još nisam realizovala. Razlog su delimično i kojekakve okolnosti za koje tada nisam mogla znati (kuma zatrudnela, pa se porodila, sin još ne spava celu noć da bih ga negde mogla ostaviti, i sl.), ali da vam pravo kažem - nemam ni neku želju za tim. Jesam imala malu krizu kada je bio Exit, i baš sam želela da idem i da se otkačim, i još u par navrata mi se baš izlazilo, ali to je to za ovih godinu dana. Postoje roditelji koji od prvog dana gledaju kako što pre da se vrate na staro. I koji o detetu pričaju uglavnom u smislu kako su ga lepo doveli pod kontrolu. Hrane ga, presvuku, naučili su ga da ćuti, da malo plače. U fazonu "zna se red". Pa još kada imaju puno pomoći sa strane, gde će im kraj biti. Uhuuu, dete ima 3 meseca a mi već u izlasku.

A postoje i oni drugi roditelji. Kojima su glavni događaji dana koliko su se nosali (iako ih nekad to i nervira), koliko je beba sikila, pa kada prospe hranu na pod i ceo se ubrlja, oni to fotkaju i postave na fejs. Ne sramote se. A baš su ranije mislili kako će ih ti nervirati. Jer, to je baš slatko. Beba je još mala za neka čvršća pravila, biće vremena za njih. Neki bi rekli da su ovi drugi haotični, ali ja se ne slažem. Ja sam jedna od takvih roditelja.

..........

Ima još 1000 Ja neću nikad  koja mi svaki dan samo naviru, onako đavolski, podsećajući me na još jednu čuvenu krilaticu: Nikad ne reci nikad. I verujem da će se mnogi roditelji naći u njima. Ali i neka vaša drugarica, sestra, kuma. Jedno je kada zamišljamo sebe kao roditelja, a drugo je kada to i postanemo. Niko vam ne može reći kakvo dete ćete dobiti, niti kako ćete se vi snaći kao roditelji. Koji stilovi će vam prijati. Svakom roditelju je potrebno vreme da se adaptira, da pronađe sebe i ustali svoje vaspitne stavove. I svako od njih mora proći barem kroz jedno vatreno krštenje "Ja neću nikad. Aha, sad ćeš da vidiš!"

Odgajanje deteta je najveći zadatak koji neko može dobiti i neminovno je da će on biti pun učenja na greškama, jer to je najbolji način za izgradnju ličnih uverenja. Optuživanjem ili nepružanjem mogućnosti da roditelj odluči da se oproba možda baš u nekoj metodi dijametralno različitoj od one koju je propagirao, samo mu još više otežavamo i teramo ga da iznova u glavi vrti neka razmišljanja i odluke koje je verovatno već sto puta prevrteo, i zbog kojih ga je već nekoliko puta bolela glava.

Stavovi su tu da se menjaju i dozvolite to ljudima oko sebe. Naročito novopečenim roditeljima


Saturday, 29 August 2015

Top 5 pogrešnih uverenja roditelja

Tekst koji sledi tiče se nekih uverenja koje smo ja ili ljudi u mojoj bliskoj okolini imali o roditeljstvu, i koja su se vremenom pokazala kao potpuno iracionalna i neodrživa. To ne znači da je neko od ovih uverenja neodrživo i kod vas, i zato se nadam da se nećete pronaći uvređenim čitajući ih.

Ovo nije priča o onim Ja neću nikad... rečenicama. Tome ću posvetiti jedan zaseban post. Ovo je priča o nekim našim uverenjima koja su ili nesvesna, ili ih stalno ponavaljamo na glas, pa tako definitivno postaju šaržer iz kog pucaju naši postupci, naša dela. A meni su se upravo ti moji postupci pokazali kao pogrešni, te je onda logično da i to njihovo bazično uverenje nije ispravno.

1. Svaka majka zna najbolje za svoje dete.

Ovo je rečenica koju često srećem u grupama majki čiji sam član. Ja je nikada nisam izgovarala, niti sam u nju verovala, ali mi zvuči pogrešno i nikako se ne slažem sa njom. Jednom prilikom je jedna majka rekla pravu verziju te rečenice: "Svaka majka MISLI da zna najbolje za svoje dete". Mi sve želimo najbolje za svoju decu, ali to znači da smo uvek u pravu.

Na primer, kada je u pitanju nošenje dece u nosiljkama. U Srbiji ćete uglavnom videti kengure za te prilike, i decu koja se nose ka napolje, "da bi videla svet oko sebe". A kenguri su poznati kao ergonomski neispravne nosiljke, isto kao i to nošenje ka spolja. Da ne dužim sa ovom temom, ali beba treba da je okrenuta ka roditelju, jer joj se tako noge mogu namestiti u M položaj (položaj žabice), koji je jedini ispravan u prvih godinu dana njenog života. Ovo kako u Srbiji uglavnom nosaju decu čak ni ne izgleda lepo. Bebi vise noge, visi glava. Nema nikakvu potporu. Prosto se i vidi da to nije dobro za njene kukove i kičmu. I kada sam u nekoliko navrata skrenula pažnju nekim poznanicama na tu činjenicu, rekle su: Ja znam najbolje za svoje dete. Ti želiš najbolje svom detetu, ali ne razumeš se baš u sve. Sigurna sam da detetu ne želiš probleme sa kukovima. (To sve naravno nisam rekla, jer se posle prethodne njihove rečenice obično zaustavim. Ne volim da naturam svoje mišljenje, kada vidim da ne žele da ga slušaju.)

A još gore je kada posle toga kažu i "Doktor mi je rekao da od 3. meseca može tako da se nosi, jer mu je tada čvrsta glavica."  (Kao da je glavica jedino što se gleda kada nosite bebu). Jer pedijatri su ta omnipotentna bića. Oni se najbolje razumeju i u dojenje, i u ortopediju, i gastroenterologiju. Ma, u sve. E tu dolazimo do drugog uverenja:


2. Doktori uvek znaju najbolje.

Odmah da se razumemo: ja dete vodim kod dva lekara. I državnog i privatnog. Postoje stvari koje zaista prevazilaze moje lične i roditeljske moći, i koje samo lekar može rešiti. Jer, za to se školovao. Ali, ne volim slepo da verujem lekarima, naročito kada je moje dete u pitanju. Ja sam zato pronašla doktorku koja priznaje da ne zna sve, i rada je da sasluša ukoliko si neko rešenje pronašao npr. u homeopatiji. Ona se u to ne razume, i bavi se isključivo medicinom, ali spremna je da prizna da medicina nije svemoćna, i da ona kao lekar nije omnipotentna i da nije uvek u pravu. A takav pristup je, na žalost, redak kod lekara.

I to je jedan od razloga zašto imamo puno neuspešnih dojilja. Puno bolesne dece koja su non-stop na antibioiticima. Puno dece koja prelaze na čvrstu hranu maltene čim se rode, i to odmah na kobasice, smokije i plazme. Žene slepo veruju lekarima za sve moguće, i ne žele da preispitaju druge izvore. A ponekad i svoju intuiciju da poslušaju, jer za mnoge stvari nije ni potrebno da se odmah obraćaju lekarima.

3. Dobra majka je uvek raspoložena i mirna u odnosu na svoje dete.

Na ovo me je takođe inspirisala rasprava u okviru jedne grupe mama, kada se jedna žena požalila kako joj ponekad dete bude naporno, pa poželi samo na par sati da bude sama i da odmori. Koliko je tu burnih reakcija bilo. Od "Kako možeš tako o svom detetu?" do cvećeproleće obrazlaganja kako je njima sa njihovim detetom svaki trenutak savršen, kako se nikada ne umore, niti pomisle da bi im prijalo malo da odmore. To su verovatno one mame koje svaki dan stignu i da skuvaju, počiste, da sa osmehom dočekaju muža sa posla, a kada uspavaju decu, da nalakiraju nokte i vode ljubav sa supružnikom.

Interesuje me samo da li kriju neku tajnu poput žena iz Stepforda?

4. Ja nikad ne iznosim stav o tuđem roditeljstvu.

Ušavši u svet roditeljstva shvatila sam da u njega nisam ušla kao tabula rasa. Čak i o nekim stvarima o kojima nisam na glas pričala, ja sam u stvari imala neki stav. Neko nesvesno uverenje, za koje se pokazalo da je upravo ono kasnije upravljalo mojim postupcima u određenim situacijama roditeljstva. 

Nisu naša uverenja samo ona o kojima naširoko pričamo, u situacijama u kojima je evidentno da iznosimo svoj stav. Imam par drugarica, majki, koje su u fazonu: Ja ne komentarišem. Sve je relativno. To je njihova stvar. Pa naravno da je 1000 stvari u životu relativno, ali nemojmo se lagati - stav možemo izraziti i neverbalnom komunikacijom, ako ništa drugo. Iste one su meni više puta rekle: Ti ćeš dojiti i posle godinu dana? Jaoj (obraćaju se sinu), pa ti ćeš biti mamim mali Edipovac. On spava sa tobom u krevetu? Pa jel on bar jede kad već neće mirno da sedi u kolicima? Sa propratnom neverbalnom komunikacijom i akcentovanjem ključnih reči. 

Ako to nije bilo iznošenje stava o dojenju, spavanju, kolicima, onda ne znam šta je. I ja im ne zameram, naročito ako je u pitanju neka greška koju su i one napravile u roditeljstvu. Pa, ljudi smo. Naravno da imamo potrebu da iznesemo svoj stav/iskustvo, pogotovo osobama do kojih nam je stalo.


5. I mi smo tako odgajani, i ništa nam nije falilo.

Ovde bih odmah želela da napomenem da se samo delimično ne slažem sa ovim uverenjem. Sa jedne strane, zaista je danas previše informacija svuda oko nas. Previše trendova kojima je glavni cilj da budu drugačiji i napredniji, a da u stvari to nisu. Ima puno toga dobrog i u tradiciji, Nečeg što je provereno i što se ne ponavlja za džabe iz generacije u generaciju.

Sa druge strane, ne volim ni kada se ta rečenica "Kako su naše majke?" previše koristi, i tamo gde treba i tamo gde ne treba. Prvo mi na pamet padaju vakcine, jer kad je bila pompa oko njih, tu rečenicu sam stalno slušala. Da, dobijali smo vakcine i mi kao deca, ali tada je bilo njih svega par, a sada se stalno uvode neke nove. Takodje, njihov sastav definitivno nije isti. (Ne bih dalje produbljivala ovu temu, kako ne bi krenuli u raspravu za/protiv vakcina.).

Pa onda: "Kako smo mi vas odgajali na jajima i mesu od prvog dana?" A danas se ove namirnice postepeno uvode. Delom tu možda ima i malo preterivanja, ali nemojmo zaboraviti da pre 30 godina niko nije sumnjao u kvalitet jaja i mesa. Tada su maltene sva jaja/pilići bili "domaći". Tada se podrazumevalo da ni pecivo iz pekare nema sijaset emulgatora. Da li se uopšte u ono vreme i znalo šta je to?

Deca su se tada olako ostavljala da plaču, noćima sama u sobi. A ako danas ne želiš to da uradiš, ti si onda optužen da previše razmazuješ svoje dete. I tako i nedogled, sa još hiljadu primera.

Šta vi mislite o ovim uverenjima? Sigurna sam da vam na pamet pada još neko. Ima ih tako puno.

Monday, 24 August 2015

Odluke, dobra dela i život u Srbiji

Odluke

Često su prekretnica u životu, a još češće svojevrsan teret koji bi najradije prosledili nekom drugom. Podrazumevaju puno odgovornosti, jer sa sobom nose rizik da možda nećemo biti u pravu, i da ćemo zbog eventualnog pogrešnog izbora trpeti negativne posledice. Međutim, u životu su one vrlo često neizbežne, te je zato najbolje prihvatiti njihovu neminovnost. A kako se to radi? Ne baš lako. Nikad definitivno. Jer, život ih je pun. I taman kad mislimo da smo završili sa svim bitnim odlukama u životu, i u olakšanju skinuli znoj sa čela, on nas iznenadi sa nekom novom. Kako sad? Gde sad? Zašto opet ja?

Moj moto po pitanju odluka je "bolje da se kajem zbog nečega što sam uradila, nego zbog nečega što nisam". Tako ću barem znati da sam pokušala i da sam dala sve od sebe, dok u drugom slučaju ono "Eee, da sam..." (mene, barem) u pojam ubija. Mislim da žaljenje za onim što sam mogla, a ni sama ne znam zašto nisam, koči dalji razvoj, ostavlja me zarobljenim u prošlosti i utiče na moje samopouzdanje. Krivica i bes na sebe često su naši najveći neprijatelji! A da sam grešila time što sam uporno pokušavala da dam sve od sebe, jesam. Na primer, uporno davala šanse muškarcima koji to nisu zaslužili, davala puno energije prijateljima koji to takođe nisu zaslužili, prelazila preko velikih povređivanja od strane osoba koje toga nisu bile vredne, i sl. Ali, i dalje mislim da mi je tako bilo lakše, jer znanje da sam ja uradila sve što sam mogla a da druga osoba nije ispala fer je mnogo lakše od onoga "A da sam mu dala drugu šansu, možda bi se sve promenilo. Ah, što nisam!". Drugim rečima: "Jbg. Sad je kasno!" Uf, to bih baš teško podnela.

Smatram da u životu puno toga zavisi od nas samih. Od odluka koje donosimo, osećanja koja sebi dozvolimo, ili onih koja potiskujemo. No, iako se psiholog u meni tome nekad protivi, u moru situacija bila sam svedok da, iako sam dala sve od sebe, to ipak nije bilo dovoljno. Jer su važnu ulogu u datoj situaciji imali i neki drugi ljudi, ili pak "nešto u vazduhu". Da li je to sudbina, ili koznaštalije, ali uticalo je.

Definitivno najbolja odluka koju sam donela u životu je izbor čoveka za koga sam se udala, kao i odluka da rodim u trenutku u kom smo to uradili. Oboje se iživeli, društvo polako počelo da se razilazi, provod da jenjava. Sada jako retko imam osećaj da nešto propuštam, i mogu u potpunosti da se posvetim svom zvrku.


Dobra dela

Jedna od čestih odluka koje nam svaki dan nosi je kako da se ophodimo prema drugim ljudima. Bliskim, poznatim, ali i nepoznatima, ljudima u potrebi. Kod mnogih se te odluke završe sa "Baš me briga. Ni meni on ne pruža to i to... Ne meni niko nije pomogao kada sam...". Nemojmo se praviti fini. Sigurno se svakome barem jednom u životu omakla neka rečenica tog tipa. Jer svi ponekad osećamo da smo povređeni, uskraćeni, razočarani. Ali, isto tako sam sigurna da vrlo često i činimo razna dobra dela prema ljudima, svaki dan, a da toga nismo ni svesni. To ne mora biti ništa transparentno, ili veliko, ali nekom može puno značiti.

Ja jesam vrlo često slala poruke u humanitarne svrhe, uplaćivala na račune koliko sam mogla (jednom čak i više nego što sam mogla, ali mi je to u tom trenutku to veoma značilo), ali ne volim o tome detaljnije da pričam. No, ne mislim da su samo to moja dobra dela. Osmeh koji uputim nekom, neki kompliment, takođe su po meni dobro delo, jer toj osobi mogu ulepšati dan. Baš sam pre neki dan jednoj poznanici rekla kako mi je predivna osoba jer mi se tih dana činilo da je baš na razne strane pomagala ljudima. Jedna - dve rečenice nju su toliko razgalile, da mi se ceo dan zahvaljivala, govorivši kako joj skoro niko nije toliko ulepšao dan.

A tek kako je ona svojom tom srećom meni ulepšala dan?!

Život u Srbiji

Jedna od najčešćih odluka koju mladi ovde već godinama donose je, nažalost, da li ostati u Srbiji? Tužno je što time uopšte moramo da se bavimo, ali tako je. Moram priznati da sam jedna od retkih (sad već ne tako) mladih osoba koja se time nikad nije bavila. Možda zato što sam odrastala u funkcionalnoj porodici, nisam nikad gladovala, našla posao u struci odmah nakon završetka fakulteta (koji je doduše samo simbolično plaćen, ali ajd'), uspela da dobijem svoj stan bez kredita (dosta mali, ali ajd'), srećno se udala, zatrudnela bez puno pokušaja. Što bih ja rekla "nisam imala onaj krajnji očaj i beznađe" koji te nateraju da se negde seliš. Puno mojih poznanika je po "belom svetu", ali i ja bih verovatno tako postupila da sam bila na njihovom mestu. Oni mahom nisu mogli da nađu posao ovde, iznajmljivali su stanove, nisu imali emotivne veze. Niti dobrih prilika za ostanak na vidiku. Praktično, nije bilo puno toga što bi ih vezivalo za ovu zemlju.

A priznajem i da se divim njihovoj hrabrosti da odu. Nikada nisam volela da o "gastošima" govorim u fazonu "Baš ga briga. Živi u Engleskoj. Zgrće lovu. A ja?". A šta "A ja?". Te iste osobe rintaju po ceo dan u tom istom inostranstvu, bez kučeta i mačeta, daleko od svih svojih. Žive za godišnji odmor koji će verovatno provesti u Srbiji. Ali, znaju barem da se taj trud isplati. Imaju perspektivu tamo, pa samim tim i strpljenje i volju da giljaju. Što je u  majci Srbiji  nažalost retko.


Kakav je vaš stav o odlukama? O životu u Srbiji? Volela bih čuti.

*Ovaj tekst je inspirisan blogoigricom koju je započela Negoslava na svom blogu. Na sva pitanja koja su tamo postavljena pokušala sam da odgovotim u vidu teksta i zajedničkih imenitelja, jer mi je taj način bliskiji.



Thursday, 20 August 2015

Zdravi doručkovi: smoothies

Evo nas još u jednoj epizodi zdravih doručkova. Ja se i dalje držim ove vrste boost-a na početku dana, ali moram priznati da sam u poslednje vreme preko dana baš imala potrebu da do večeri ishranu nastavim u nekom drugom pravcu. Vrućina, umor, dostupnost brze hrane kad si napolju, beba koja je non stop prikačena na tebe.

Elem, danas ću predstaviti par smoothie-ja koje često pravim u zavisnosti od sastojaka kojima u kuhinji raspolažem. Već sam vam ranije predstavila jedan smoothie koji sam volela dok nisam smela da jedem bananu. Sada smem da je jedem, i koristim je gotovo svaki dan. Ona je najčešći sastojak u smutijima i kašama, i to ne samo kod mene. Služi da poveže ostale sastojke svojom kremastom strukturom, ali i kao prirodni zaslađivač. A to je samo jedno od pravila koje vam mogu preporučiti. 

Ovo su još neka:

Zaslađivači

U smoothije ne stavljam nikakav klasičan zaslađivač (šećer, med. i sl.), već u te svrhe koristim bananu, jabuku, ananas ili urme. I smoothie uvek bude baš sladak.

Zamrznuto voće

Smoothie je najbolji kad je hladan, i zato je dobro da vam bar jedno voće bude zamrznuto.  Ovo je bolja opcija od leda, jer je led čista voda, koja će se posle nekog vremena istopiti i bespotrebno vam razrediti napitak, te pokvariti njegov ukus. Najbolja je zamrznuta banana - ona će vam dati i onu kremastu strukturu smoothie-ja. 
<y
Tečnost, kao baza svakog smothie-ja

Ja u te svrhe koristim biljno mleko ili vodu. Mnogi koriste i čajeve. Ja to još nisam probala. Kao dodatnu tečnost koristim i citrusno voće. (Biće kasnije u opisu jednog recepta). Kada je u pitanju korišćenje biljnog mleka, najbolje je napraviti neko domaće. Ja za to često nemam vremena, pa ga kupujem. Trudim se da izbegavam npr. sojino mleko, jer ima puno veštačkih dodataka, i često bespotrebno dodat kalcijum. A i sama soja je problematična. Najčešće koristim ovseno (ponekad i pirinčano) Yoya (ima ga u svim prodavnicama), ili ista ta iz DMa. Ona uglavnom nemaju nikakvih veštačkih dodataka, ili barem tako piše na ambalaži. I neutralnog su ukusa. Domaće uglavnom pravim od kokosa.

No, biljna mleka su ovde važna još zbog jedne stvari. Ukoliko koristite obično kravlje mleko, ono će kočiti apsorpciju gvožđa iz npr. zeleniša u green smoothie-ju, ili iz nekog bobičastog voća koje ste stavili. I onda praktično, pored uživanja u ukusu, niste još bogznašta uradili sa vašim smoothie-jem. Biljno mleko je neutralno, i ono ne koči apsorpciju gvožđa.

Kada koristii mleko, a kad vodu? 

To sve zavisi od vašeg ukusa. Ja, na primer, mleko najčešće koristim uz bobičasto voće, bananu, kokos, a vodu uz breskve, kruške, ananas. Mada nekad i obrnem. A često iskoristim i tu slatku vodu od ananasa iz konzerve (ukoliko nemam svež). Jednom sam pravila smoothie sa dinjom, i ona je definitivno išla uz vodu. Mada kažu da lubenice i dinje ne bi trebali kombinovati sa drugim voćem, ali to je već druga priča.

Zeleniši

Ja najčešće koristim spanać i blitvu, jer su mi dostupni. I koprivu. Ako dođem do velikih količina, na kratko ih blanširam u kipućoj vodi, properem pod hladnom vodom (da se zaustavi proces vrenja), pa zamrznem. I posle samo vadim koliko mi treba.

Kako napraviti smoothie, a da ne ogladnite brzo?

Prvo je važno da ne očekujete da će vas jedan smoothie držati dugo kao npr. neki sendvič ili burek. Zato ako se bavite nekim napornim poslom, ili znate da još dugo nećete imati sledeći obrok, on vam sigurno neće biti dovoljan. No, ima načina da vas jedan smoothie drži što je duže moguće. Važno je da ubacite dozu proteina i zdravih masti u vaš napitak. Oni će vam pokrenuti metabolizam, dati dodatnu energiju i osećaj sitosti, a pritom neće promeniti ukus smoothie-ja. Proteini su npr. chia semenke, semenke konoplje, laneno seme, orašasti plodovi, ovsene pahuljice, biljni proteini u prahu (npr. ja koristim od konoplje). Zdrave masti su npr. kokosovo ulje, avokado, puter od badema/kikirikija.

Ima tu još hiljade saveta, jer je priča oko smoothie-ja postala čitav jedan pokret. Za dodatne informacije možete pogledati ovde i ovde.

A sada bi mogli preće na neke recepte, a bogami i na po koju sliku. Predstavljam vam četiri slatka smoothie-ja, u kojima dominira voće. U poslednje vreme eksperimentišem i sa primarno povrtnim smoothie-jima, ali mi treba još vremena da pronađem prave doze da bi mi bili jednako primamljivi kao ovi voćni.

Sve mere su za jednu dozu, jedan smoothie.

1. Smoothie od jagoda

Prošla im je sezona, ali sigurna sam da imate par jagoda zamrznutih u frižideru. Satojci su jednostavni, a ukus božanstven.

1 šolja spanaća
1 banana
1 narandža
5-6 jagoda
chia semenke
kašika proteina konoplje
(može i bez poslednja dva)

Prvo uvek meljem tečnost i zeleniš. U ovom slučaju dodajem im i narandžu, zbog extra tečnosti. Samo joj oljuštim koru, proverim da slučajno nema koštica i stavim u blender. Potom dodam ostale sastojke.



2.  Pinacolada smoothie

Ko još ne voli ovaj koktel? Ovo je baš taj ukus, ali bez alkohola.

1 šolja spanaća
1 šolja mleka od kokosa
1 šolja iseckanog ananasa
1 kašika listića od kokosa

Po potrebi dodavati ananas ili mleko.


3. Moja verzija zlatnog smoothie-ja

Zlatni smuti je poznat kao energetska i vitaminska bomba. To je zbog sijaset začina koje sadrži, pre svega kurkume. Ona je poznata po protivupalnim i antikancerogenim sastojcima, a inače veoma privlačnog i prepoznatljivog ukusa i mirisa.

Ja sam pronašla svoju verziju ovog smoothie-ja. Pre svega sam od njega napravila zeleni smoothie, dodavši mu svežu koprivu, koja se baš odlično uklopila u sve začine. Količinu mleka sam smanjila, a dodala malo vode od ananasa.

Krajnji ukus smoothie-ja je tropski i osvežavajući.

1 šolja koprive
1 šolja soka od ananasa
pola šolje biljnog mleka
pola šolje ananasa
1 banana
pola limuna
1/2 kašičice cimeta
1/2 kašičice đumbira u prahu
1/2 kašičice kurkume
1 kašičica proteina konoplje
1 kašičica mlevenog lana
1 kašičica kokosovog ulja


4. Letnji smoothie od breskve

Ovo je jedan pravi letnji smoothie od sezonskog voća. Osvežavajuć, naročito kad mu se dodaju kocke leda. (Ovde možete dodati i led, jer je baza voda, i voće koje ima dosta vode u sebi). 

1 šolja blitve
1 šolja hladne vode
1 veća breskva
1 kruška
1 banana
(2-3 kašike ovsenih pahuljica
šaka badema)

Pahuljice i bademe dodajem kada hoću da mi je zasitniji smoothie, da mi je konkretniji obrok. Neznatno je više osvežavajuć bez njih. Takođe, ovde možete izostaviti i bananu, i umesto nje dodati još jednu breskvu ili još jednu krušku. Probala sam i tako, i bilo je super.




Sunday, 16 August 2015

EX YU blog party

Dragi pioniri,

ne znam koliko vas je trenutno aktivno u blogosvetu a koliko vas je na odmoru, ali želim da verujem da cete mi dati lepo štivo za čitanje i upoznavanje. Izvolite predstaviti šta vas je to okupiralo u poslednje vreme.

Aleksandra


Wednesday, 29 July 2015

Zdravi doručkovi: jutarnje Kaše

U više navrata sam pričala o svojoj ljubavi prema (manje više) zdravim doručkovima. Mislim da su oni jedan od razloga što sam vrlo brzo posle porođaja povratila svoju staru težinu. Dobro, tu su i dojenje, puno kretanja i nekakva moja predodređenost ka vitkoj liniji, ali o tome drugi put. Ovde smo sad da promovišemo značaj zdravog doručka. Na stranu linija, velika prednost ovakvog laganog početka dana je upravo u tom osećaju lakoće nakon sitosti, kao i u metabolizmu koji je pokrenut i koji radi, nasuprot danima koje započnem velikim burekom i čašom jogurta. Što sebi i dalje nekad priuštim, ali kao što rekoh, hajde da promovišemo zdrave doručkove.

Zdrav doručak može podrazumevati puno delicija, slatkih i slanih. Meni su u poslednje vreme postale omiljene upravo te slatke kombinacije, pre svega u vidu raznih kaša. Neke sam već spominjala ovdeovde i ovde. Kaše su meni idealno tlo za kreativnost kao i za parolu "snađi se" - kombinuj ono što imaš u kući. Ono što mi je uvek sastavni deo kaše pored žitarica su i: biljno mleko, neki orašast plod (volim da krcka) i voće. Tome dodajem začine, superhranu i ostale dodatke, u zavisnosti od toga šta mi se zatekne u kući: cimet, med, chia semenke, protein konoplje, laneno seme, kikiriki puter, kakao, i sl. Kada kašu pravim sa pahuljicama, koristim uvek ovsene pahuljice.

Kaše pravim gotovo svakodnevno, ili ih zamenim nekim zelenim smoothijem, o čemu će biti poseban post. Slikane su uglavnom telefonom, tako da se izvinjavam na kvalitetu fotografija.

1. Čoko bomba

Predloge krećem definitivno sa najsitijom kašom. Jednom pravom bombom. Prvo sam u blenderu izmiksala: 3 lista blitve, jednu bananu, 4 veće jagode, 2 urme, 1 šolju ovsenog mleka, 1 kašiku kikiriki putera i 1,5 kašiku kakaa. Od toga sam praktično dobila smoothie. Potom sam u njega sipala ovsene pahuljice (po ukusu) i 1 kašiku chia semenki, da dodatno zgusnu kašu. A i da joj daju "superfood" touch. Posle nekih 20ak minuta sam je servirala sa komadićima banane i seckanim bademom. Preukuuuusnooo. I baš zasitno.


2. Basic ovsena kaša


Ovo je moja osnovna ovsena kaša. Pravim je kad nemam nikakvog voća u kući. Niti posebnih dodataka. Osnovni sastojci su: ovsene pahuljice, biljno mleko, voda, med, kandirane brusnice i bademi. Na ringli ugrejem nekih 6-7 kafenih kašikica ovsenih pahuljica, u 100 ml vode pomešanih sa 100 ml mleka. Kad kaša počne da se zgušćava, dodam kandirane brusnice i kašikicu meda. Serviram sa seckanim bademima. Na slici sam kašu servirala i sa homemade granolom, pravljenom po Milicinom receptu.



3. Ovsena kaša sa bananom i jagodama

Ovu kašu pravim kada imam pomenuto voće u kući. Postupak je isti kao prethodno opisana ovsena kaša, samo bez brusnica, a služena je sa svežim jagodama i bananama i posuta seckanim bademima i mlevenim lanenim semenom. Pravim je i samo sa jabukama, najčešće preko zime. 

Druga varijanta je da uveče pomešate ovsene pahuljice sa chia semenkama i mlekom, prelijete preko iseckanih jagoda i stavite u frižider. Ujutru dobijate gotovu zgusnutu kašu, kojoj onda dodajete topinge po želji.


4. Sirova heljdina kaša

Šta sve možete sa heljdom? Pa još sirovom? Da li i ta kaša ima onaj jak heljdin ukus? Odgovore ćete pronaći ako pripremite ovu brzu kašu. I verujte mi, oduševićete se. Preovladava ukus banane, ili bobičastog sitnog voća sa kojim poslužite, a heljda da neki orašast ukus celoj kombinaciji. Da ne znate, nikad ne biste rekli da je osnovni sastojak kaše - baš heljda. Recept za kašu možete pronaći na ovom blogu. Umesto nara, na slici sam kašu služila sa gore pomenutom granolom sa kandiranim brusnicama.


5. Smoothie bowl kaša

Ovo je u prinicpu gušći smoothie, kom sam dodala ovsene pahuljice i servirala ga kao kašu. U blenderu sam izmiksala šolju kokosovog mleka, 1 bananu, 4 jagode i 3 lista blitve. Potom sam dodala ovsene pahuljice i 2 kašikice mlevenog lanenog semena. Servirala sam sa komadićima banane, chia semenkama, pšeničnim klicama i kokosovim listićima.


6. Svedena ovsena kaša sa začinima

Ovo je možda najsvedenija ovsena kaša, a ukus joj je jedan od bogatijih. U pitanju je overnight ovsena kaša - kaša koju pripremite uveče, i gotova vas čeka čim ustanete. Samo se ovsene pahuljice pomešaju sa mlekom, cimetom, vanilom i muskatnim oraščićem. Umesto predloženih grožđica ja sam koristila (moje omiljene) brusnice. I servirala ih sa bademima, za redovnu dozu jutarnje krckavosti. Pravljeno po receptu sa ovog bloga.



Monday, 20 July 2015

Skroz je OK

Pre neki dan sam pročitala predivan afirmativni tekst o dojenju. Podstakao me je da napišem nešto slično po pitanju roditeljstva. Možda će se neko od vas pronaći u ovim afirmacijama koje slede. Ja neke od njih sebi ponavljam svaki dan.

OK je da ponekad pomisliš da je tvoje dete najgore.
OK je da pomisliš kako je tvoje dete najbolje.
OK je da poželiš da nešto drugačije radi.
OK je da osećaš ponos jer nešto radi baš tako kako radi.


OK je da te ponekad mrzi da mu spremiš još jedan odvojen obrok, pa mu ponudiš siku.
OK je da ga izvedeš u šetnju u prljavoj majici. Jer si ga baš tada presvukla po 100. put tog dana.

OK je kad se iznerviraš jer ne znaš kako ćeš sve postići.
OK je kad osetiš ponos, jer si sve postigla.


OK je da posle 100. buđenja u toku noći, malo podvičeš.
OK je i ako te posle zbog toga grize savest, pa ga ljubiš isto tako 100 puta.
OK je ako veruješ da će baš to ispraviti stvari.

OK je da ponekad imaš osećaj da bi ga "bacila sa terase".
OK je i da ponekad hoćeš da zaplačeš jer misliš da ćeš puknuti od ljubavi prema njemu.
OK je da osećaš kako bi dala sve za njega. I kako bi ga baš slatko razmazila.
OK je ako je počeo da plače, a ti kažeš "Evo mame", dok završavaš poruku na Viberu.


OK je da poželiš da izađeš, da se napiješ i ni o čemu ne razmišljaš.
OK je i da osetiš da ti u stvari ne fali ludi provod, i da ti je najbolje baš tu pored njega.

OK je da pomisliš kako je roditeljstvo baš naporno.
OK je da pomisliš kako bi ti trebao samo jedan dan da budeš sama i da "dušu odmoriš".
OK je i da ti on nedostaje i da ne znaš šta ćeš od sebe kada napokon na par sati ostaneš sama.


Sve je to OK. Sve je to očekivano. Ti si ljudsko biće. Ti grešiš. Roditeljstvo nije uvek "cveće proleće". Prihvati povremene ispade. Svoje, I detetove. I tako ćeš na kraju dana ipak moći sebi da kažeš "Da. Ja u roditeljstvu baš uživam."