Wednesday, 26 November 2014

Linije, štrafte, i ostali drugari

*Scroll down for English version

Obožavam tufnice. I zvezdice. Kao motive na odeći, nakitu, u prostoru. Podsećaju me na razdraganost, detinjstvo, maštu.


Ali, skoro sam otkrila da ja već dugo volim i štraftice. Slučajno sam se okretala oko sebe i primetila da ih ima svuda po stanu.


A posebno u garderoberu svog sina. A da to nisam ni znala.


Možda ni to nije slučajno, jer me linije podsećaju na stabilnost, sigurnost i beskonačnost. A detetu treba upravo to: stabilan život, sigurno zadovoljenje njegovih potreba i beskonačna ljubav. Moj sin će imati sve to!


English version

I adore dots. And stars. As motives on clothes, jewelry, in space around me. They remind me of happiness, childhood, imagination.

However, recently I discovered that I like stripes too. I turned around myself and noticed that they are all around me. Especially in the wardrobe of my son. And I didn`t even know that,

Maybe it`s not accidentally. Stripes remind me of stability, security and infinity. And a child needs just that: stable life, secure satisfactions of its needs and endless love from parents. My son will have just that!

Monday, 17 November 2014

EX YU party "Pioniri maleni"

Dragi moji,

znate šta vam je činiti. Uživajte u partijanju!



Friday, 7 November 2014

Trenutak za zamrzavanje

Tekst sličan ovom sigurno ste čitali na nekom drugom blogu. Postoji trenutak u životu svake novopečene majke kad želi da zastane. Da zamrzne trenutak. Totalno mu se prepusti i doživi ga svim čulima. A ti momenti žive univerzalnim emocijama, pa otud možda i sličnim rečima ili fotografijama.


Koliko god sam bila upoznata sa tim šta me očekuje, i imala neke svoje okvirne ideje kakav bih roditelj volela da budem, nikako nisam mogla dovoljno da se pripremim na veliki deo stvari koje mi se sad dešavaju. I hiljade onih "ja ću ovako... ja neću ovo dozvoliti..." dok sam gledala druge roditelje, u trenu su pali u vodu, jer je realnost u stvari potpuno drugačija. Veza između roditelja i male bebe je toliko bogata i izazovna, da je dovoljan sekund da te iz cipela izuje, okrene za 360 stepeni i stvori kod tebe navike koje si mislio da nikad nećeš imati. A onda još uvatiš sebe kako u njima i uživaš.

Kad postaneš roditelj okolina (barem u Srbiji) od tebe očekuje pre svega da zadovoljavaš detetove biološke potrebe i da mu udaraš disciplinu od prvog dana. Pa onda pričaš sa drugim mladim roditeljima i slušaš kako se hvale uvek sličnim stvarima "moje dete spava celu noć.. moje dete lako zaspi.. moje dete samo zaspi i spava isključivo u krevecu... mi ga uopšte ne nosamo na rukama... moja beba uopšte ne plače.." Pa onda u trenutku izgubiš samopouzdanje i uplašiš se da je vaše dete najgore. Naša beba još uvek ne zadovoljava sve te kriterijume. Da li je naš sin već morao usvojiti sve te navike? Da li će posle biti kasno da ga odvikavam? Gde smo pogrešili?


A onda iznenada shvatiš da ti možda ni ne želiš sve te navike odjednom. Neke vaša beba možda nikad neće ni usvojiti, a neke ćete naučiti vremenom. Vi i vaša beba uživate u hiljade drugih stvari koje su podjednako važne. Bebu ne dobiješ samo da bi je nahranio, menjao pelene i uspavao. Njoj su podjednako važne i tvoja pažnja, dodir, uteha, sigurnost. I onda shvatiš da je sad pravi momenat da upražnjavaš ono "iskoristi dan", jer će svi trenuci brzo proleteti, a ti ćeš žaliti jer "samo da sam ga više mazila.. samo da sam ga više nosala". Dete će ti bežati iz ruku da bi otkrivalo svet oko sebe, i za tren će odrasti i otići od kuće.


Ne postoje reči kojima bi mogao da se dočara osećaj spokoja kada ti iz burnog plača zaspi u rukama. Ili na grudima. Miris i nežnost bebine kose dok ga ljuljam i nosom prelazim po njoj. Kada ugledam scenu usnulog muža i bebu koja spava. Na njemu! Pa se takmičimo ko će pre da još malo udahne onaj slatki pudingasti zadah iz bebinih usta. Jednostavnost i čistota u punom sjaju.

Ponos koji osetim kada ga uspavam nekom uspavankom. Bez obzira kakav mi je glas ili da li imam sluha. Pa kada vidim da je lakše zaspao sa mojom nošenom majicom, jer u tom trenutku nisam mogla da legnem pored njega.

Ispunjenost kada ležim i gledam sina dok spava. Pa pomislim kako sam zahvalna na tolikoj sreći i kako mi ništa drugo ne treba. Jutro koje počinje njegovim osmehom i gugutanjem. Jer on je srećan samo ako nas ugleda i ako oseti naš miris. Kada zna da nije sam i da je siguran. Ništa drugo mu više ne treba. 


E tu želim da se zaustavim. Taj trenutak hoću da zamrznem. U njemu da ostanem. Ne želim da mene i muža zarobe hiljade štaako i "ovi i ovi to ne rade tako". Dovoljno već poznajemo naše dete i može se reći da postajemo uigran tim. Onakav kakav nama odgovara. Stvari koje nam ne odgovaraju učimo da menjamo, a one koje nam prijaju učimo da cenimo i da ih ostavimo takvima. Ma kako one izgledale drugima!



Tuesday, 4 November 2014

Recept: polpete od povrća (in Serbian)

Pre neki dan sam, dok sam sa mužem i sinom išla na pijacu, uvatila sebe kako razmišljam "Bože, šta bih dala da imam bar 1h vremena da nešto lepo skuvam!". Zašto čovek uvek želi ono što nema!? Nekad je to dobro, jer te tera da tražiš nove izazove, a nekad je u pitanju jednostavna kuknjava koja te udaljava od onoga "iskoristi dan" ili "uživaj u malim stvarima".

Dok sam imala puno slobodnog vremena ponekad me je mrzelo da kuvam. "Toliko toga boljeg mogu sad raditi, a ja još da kuvam!". A sad mi je kuvanje toneštobolje.

Elem, dok sam imala tog viška slobodnog vremena, neretko se dešavalo i da nametnem sebi da baš kuvanje bude toneštobolje, te da maksimalno iskoristim taj dan. Jednom mi je tako palo na pamet sa iskoristim ostatke povrća koje sam imala u frižideru, i da na brzinu napravim jedan lagan ručak, koji je bio odlično rešenje za taj zakasneli sunčan letnji dan. Tako su nastale ove polpete od povrća, uz domaću tzatziki salatu.


Ovo neće biti klasična prezentacija recepta jer je prošlo dosta vremena i zaboravila sam tačne mere koje sam stavljala. Zbog toga ću stavljati "otprilike" mere, a vama i vašoj kreativnosti prepuštam na volju da kombinujete svoje omiljene sastojke u količinama po ukusu. 


Potrebno je:

Za polpete
1 šolja brašna
1 zelena paprika
1 manji crni luk
1 šargaraepa
100g graška
100 kukuruza šećerca
voda
so
aleva paprika

Za tzatziki salatu
1 krastavac
1 grčki jogurt
mirođija
origano
so

Propržiti sitno iseckan luk, pa mu dodati iseckanu papriku i šargarepu. U međuvremenu obariti grašak i kukuruz. Sve zajedno samleti pa pomešati sa brašnom. Dodati so i mlevenu papriku, i vode dok se ne dobije gusta masa. Po potrebi dodati još brašna. Ne bi trebalo da se lepi za prste, kako biste mogli da pravite lepe polpete. Samleti semenke po izboru (ja sam samlela seme golice i suncokreta, i pomešala ih sa susamom). Kako bi ručak bio što zdraviji koristila sam speltino brašno, a polpete sam pekla u rerni umesto da ih pržim.

Za salatu oguliti krastavac, pa ga očistiti od semenki. Sitno ga iseckati. Pomešati sa grčkim jogurtom. Ja od začina dodam malo soli, mirođije i origana. Neko stavlja i peršun, ili neki drugi začin po izboru. Po ukusu dodati limun.


Friday, 24 October 2014

Dojenje - najveći, ali i najlepši izazov! (in Serbian)

Kada zatrudniš, svi ti uglavnom pričaju o tom "strašnom" porođaju. Do detalja ga opisuju i ti brzo postaneš svestan svih mogućih problema koji te mogu čekati vezano za taj čin. Možda i više nego što je to potrebno. Za period koji sledi nakon porođaja ti isto pričaju, ali uglavnom ne tako detaljno, već rečenicama tipa "Jaoj, šta te čeka posle! Samo da preživiš prvih par nedelja... Pripremi se na nespavanje.." I to je to. O dojenju ne pričaju puno. Da li zato što je puno njih odustalo od njega? Ili zato što se nadaju da i ti nećeš proći kroz ono što su i oni?

Još pre nego što sam zatrudnela, shvatila sam da mi je dojenje jako važno. Meni i mojoj bebi. I donela sam odluku da istrajem u njemu. Za vreme trudnoće išla sam na radionicu o dojenju, imala kućno predavanje o njemu. Pa, kako više jedna trudnica može da se pripremi za ovaj izazov? Ono što nisam znala je šta sve dojenje podrazumeva, i koliko je zaista teško ostati uporan i istrajan u njemu. Ali, i koliko je zaista lepo dojiti, onda kada svi problemi prođu!


U mojoj glavi je to izgledalo ovako: porodiš se, prođe nekoliko dana dok beba nauči pravilno da prihvati dojku, onda možda malo ragada, mastitisa, i to je to. Uživancija može da počne! Kad ono...

Kažu da 50% žena odustane od dojenja u prvom mesecu nakon porođaja. Psihički i fizički su slabe, neispavane, često u postporođajnoj depresiji. I vrlo često bez adekvatnog znanja o izazovima dojenja, kao i bez adekvatne podrške. Ragade, mastitisi, skokovi u razvoju, štrajkovi dojenja, odbijanje dojke, menjanje poza. Ma čitava enciklopedija bi mogla da se napiše o dojenju. A tu je i jedan od najvećih neprijatelja na putu uspešnog dojenja  - moderan strah da beba ne ostane gladna. Namerno kažem "moderan", jer danas uz taj strah ide viđenje jednog jedinog rešenja problema - dohrana! Neću zalaziti u to da li je to nastalo sa razvojem moći proizvođača veštačke dohrane, ali je činjenica da se pre nekoliko decenija problem zvani "Joj, šta ako je beba gladna?" rešavao tako što se beba češće stavljala na dojku. Kako bi i trebalo da bude. A mnogim majkama danas se govori suprotno: "Moraš uvesti dohranu. Nemaš dovoljno mleka." Pa se onda navuku na dobre strane dohrane - beba više spava, ređe mora da ga hrani, dojke će im lepše izgledati, i sl. I brzo zaborave na sve dobrobiti dojenja, a celu sagu završe uglavnom sa zaključkom "jednostavno nisam imala dovoljno mleka". Na kraju ga zaista i jeste imala manje, do toga da je vremenom skroz nestalo. Ali, vrlo često ove majke nisu ni znale šta je to sve bilo potrebno da urade pa da pobede izazove dojenja. I vremenom su zaista počele da okrivljuju sebe i svoj "nedostatak mleka".


"Tužno je što je dojenje postalo alternativa, kad je ono u stvari norma. " - rekla je Marija Taraba, savetnica za dojenje. I zaista je tako. Svi te čudno gledaju ako kažeš da isključivo dojiš, jer se očekuje da su svi na barem malo dohrane. A dohrana je prvobitno bila uvedena kao alternativa. 

U mojoj okolini je postojao veliki strah da nam je sin gladan, što je u velikoj meri bilo podstaknuto neprofesionalnošću patronažne sestre i lekara kod kojih su nas bespotrebno slali u prvim danima nakon izlaska iz porodilišta. Od merenja bebe na nebaždarenim vagama na svaka tri dana, preko forsiranja da eksperimentalno dojim pod stresom u memljivoj prostoriji pored ordinacije, pa preko rečenica tipa "po izgledu vidim da u ovim grudima nema dovoljno mleka za bebu od 4kg" ili "šta će ti faliti - moja oba deteta su bila na dohrani od prvog dana". Iako sam svo vreme bila puna informacija o ispravnom dojenju, a zarad mira u kući, dozvolila sam da ubacimo dohranu. I obećala sebi da ću istrajati i dokazati svima da ja u stvari imam dovoljno mleka dok god mi je beba na dojci, da beba neće biti gladna od mog mleka i da za nju nema bolje hrane. I uspela sam. Nakon pet nedelja strpljenja i istrajnosti, došli smo do željenog cilja - moj sin je isključivo dojen! Taj osećaj koji dobijam na svaka 2h kad ga hranim ne bih menjala ni za šta na svetu. Momenat jedinstva i smiraja. Trenutak koji je samo naš! I svest o tome kakvu injekciju zdravlja moja beba dobija sa svakim gutljajem!



Negde sam pročitala da "dojenje dolazi iz glave, a mleko iz grudi". I zato majke, i vi koje ćete to postati - budite uporne, ne odustajte. Ono što na kraju cele sage dobijate je nemerljivo i neprocenjivo. I za vas, i za vašu bebu!

Tuesday, 21 October 2014

DIY: čiviluk za odeću //// DIY: clothes hanger

*Scroll down for English version

U periodu pre porođaja imala sam dosta vremena da budem kreativna. Samo da sam htela. A htela sam. I bila sam. 

Već sam spominjala da naš Mateo za sada ima samo mali kutak u zajedničkoj sobi (dok ne poraste i istera nas iz nje). Zato sam se potrudila da ga maksimalno iskoristim i ulepšam. Dobro, zbog sebe da ga ulepšam, jer i ja u toj sobi boravim veći deo dana, a on je mala beba kojoj je svejedno kako je ukrašen prostor dok god ima dovoljno hrane i ruku za nosanje. 

Kada samo postavili sve police i Mateov ormarić, i kada sam shvatila da je i on (kao i tata) morao mami da "pozajmi" jednu policu za njenu odeću, shvatila sam da će uskoro biti malo mesta za njegovu.

Šetajući Fruškom gorom palo mi je na pamet da jednu lepu granu koju sam ugledala provučem kroz policu i njegovu odeću okačim na nju. Tako je i on dobio svoj čiviluk.


Granu sam prelakirala zaštitnim lakom za akrilne boje da se ne bi krunio, a na krajeve sam obmotala jutin konopac. Radi estetike, ali i da grana ne klizi kroz metalna postolja.


Jedva čekam da napunim ovaj čiviluk :)

English version

Right before I gave a birth I had a lot of time to be creative. If I wanted. And I wanted it. And I was.

I have already mentioned that Mateo for now has got only one small corner of the common room for himself. That is before he gets older and get us away from the room. That`s why I tried to completely use that little corner and make it as beautiful as I can. Ok, it`s mostly because of me, since I`m spending most of my time in that room too, and he`s just a little baby, who doesn`t care about the aesthetics, as long as he has plenty of food and arms for cuddling.

When we fixed wall shelves and his little closet, and when I realised that he (the same as his father) had to give his mother one shelf for her clothes, I realised that soon there won`t be enough space for his clothes.

As I was walking to our Fruska gora mountain I noticed one beautiful branch and immediately saw it as a clothes hanger for Mateo, hanging on a shelf on the wall.

I covered the branch with acrylic polish and on the ends of it I placed yute rope. For the aesthetics and for fixating the branch on the shelf.

I can`t wait to fill this hanger with clothes :)

Monday, 13 October 2014

EX Yu blog party "Pioniri maleni"

Dragi pioniri,

navalite. Nadam se da vi imate više vremena da redovno postujete. Potrudiću se da barem na brzinu pregledam vaše koještarije, ako već ne stižem redovno da postujem.

Puno vas pozdravljamo Mateo i ja