Friday, 24 April 2015

Roditeljstvo u Srbiji

Jedna je priča zamišljati kako ćeš odgajati svoje dete, a druga je kada ga zaista dobiješ. Dok ga iščekuješ imaš okvirnu ideju kakav ćeš stav zauzeti po pitanju nekih ključnih stvari, a pritom misliš da si svestan i svih ograničenja, i kao daješ šansu da ti dete bude takvo ili onakvo. A onda dobiješ željeno dete i susretneš se sa toliko neizvesnosti, toliko pitanja i odluka, za koje nikako nisi mogao da se pripremiš, i na koje te niko nije upozorio. 

Pa uvatiš sebe u situaciji da neke stvari kod svog deteta želiš da izgradiš na način na koji većina u tvojoj okolini to ne radi, jer se kruto drži onog većinski zastupljenog. I shvatiš da si i ti pričao tako kao i oni, i ti podržavao te stvari. Sve dok nisi dobio dete, pa shvatio da vama u stvari odgovara nešto sasvim suprotno.

Photo by Darko Novakovic
Predstaviću vam neke od zaključaka koje sam stekla za ovih 8 meseci svog roditeljstva, a tiču se većinski zastupljenih stavova o roditeljstvu, barem u mojoj okolini. Pritom naravno dozvoljavam da je u vašoj okolini drugačija situacija. Opisaću par suštinskih okolnosti koje su meni, kao novopečenom roditelju, u velikoj meri zasmetale.

1. Još uvek su dosta jaki obrasci tradicionalnog vaspitanja. 
Ne znam da li da krenem od onoga "Ne navikavaj ga na ruke" ili "Ne reaguj odmah na njegov plač". Nema starije žene, babice, lekara, koji to nisu rekli. A nisu bili česti ni mladi koji to propagiraju. U prvih par meseci, kada bebi ni vid nije razvijen kako treba, ona najviše reaguje na dodir i miris. Ne razumem zašto bi joj to uskraćivali? Da bi je vaspitali? Nisam sigurna da beba od par meseci uopšte ima kognitivne kapacitete da shvati vezu između "neću te odmah uzeti u ruke" i "to znači da moraš da naučiš sama da se snađeš". Pre bih rekla da će se tu stvoriti veza između "neću te odmah uzeti u ruke" i "to za tebe znači dodatni stres i traumu, jer ih ionako nemaš dovoljno dolaskom na ovaj za tebe novi svet".

A gledanje popreko ako kažem da beba spava u bračnom krevetu. I to do skoro samo sa mnom, dok je tata spavao u drugom krevetu! Beba mora spavati isključivo u svom krevecu, ako može i u odvojenoj sobi. Pa kad se setim da sam i ja prva pre porođaja govorila "ljubimca i bebu nikako u bračni krevet". To sam prekršila još kad sam čuvala sestrinu kucu Nušku. Jedva sam čekala da uskoči u naš krevet. 

I gle čuda! Intima između mene i muža uopšte nije uzdrmana trenutnim razdvojenim spavanjem. Negujemo je na druge načine, u drugim terminima. Jer naš sin slabo spava noću svakako, te nam je prioritet iznad svih da ga toj navici naučimo. Veći i od toga da muž i ja spavamo sami u našem krevetu. Interesuje me šta bi radile te majke koje osuđuju spavanje sa bebom u krevetu, kada bi im se beba budila i do 10 puta noću. Da li bi i tada svaki put ustajale, uspavljivale ga i iznova stavljale u krevetac?! Ili bi i one počele da uživaju kada shvate da smirene tonu u san, u zagrljaju sa svojom bebom.

2. Seksualnost i seks su veliki tabu.
Vazda su u Srbiji teme vezane za seks i seksualnost u vaspitanju bile tabu. Sa decom mnogi o tome nisu pričali, ili su im predstavljali metafore u vidu leptira i cveta. Mislila sam da se dolaskom novih tehnologija i novih generacija to promenilo. No, iznenadile su me neke prepiske i uživo razgovori mladih mama, kod kojih sam primetila i dalje neopuštenost po pitanju tih tema. Na primer, jednom se povela priča o ljubljenju male dece u usta. Ja nemam ništa protiv toga, niti u tome vidim nešto seksualno. Moj sin je beba, i ljubim ga gde stignem. Nekad zakačim i usta. Poznanicina ćerka ima 3,5 godine i sada uči o polnim ulogama, te stalno želi sve da ljubi ovlaš u usta. I oni joj to dozvoljavaju. Zabranama i pokušajima da to objasne samo bi joj stvorili dodatnu konfuziju i moguće zastoje u razvoju njene seksualnosti. A opet, pročitala sam sijaset (za mene) čudnih komentara majki, vezano za ovu pojavu: od komenatara tipa "usta su rezervisana samo za muža", preko "usta mi mogu biti puna bakterija i bacila", pa do "to mi je vulgarno". Naročito ako je beba u pitanju, ne znam kako bilo šta što sa njom radimo može biti seksualno? (Izuzev seksualnog zlostavljanja, naravno).

Slični tome su mi i komentari majki kojima se gadi da sinu navlače kožicu na piši. To se mora. I u tome takođe nema ničeg seksualnog. Jer u pitanju je tvoj pufna, krofnica, koja još uvek kao i da nema polne karakteristike.

3. Hoćeš da kažeš da sam ja loša majka? 
Roditeljstvo je veliki zadatak. Možda i najveći koji ćemo imati u životu. Ali, i najvažniji. Zbog toga su mnogi roditelji često dosta osetljivi, i lako ovaj zadatak vezuju za svoje samopouzdanje. Naročito majke. Pa lako osete povređenost ako im neko uputi kritiku. Ili čak i savet, koji oni lako shvate kao kritiku. I to onu najgoru - da su loš roditelj. Iako ta poruka nije bila ni između redova onoga što je sagovornik pokušao da im kaže.

- "Jako je korisno da bebu dojiš."  
    Hoćeš da kažeš da sam loša majka ako bebu ne dojim.
  "Ne. Nisam ni pomislila da to ima veze sa tvojim roditeljstvom. Pričam isključivo o dojenju, kao           načinu hranjenja bebe."

- "Meni se ne sviđa da to i to radim sa svojim detetom." 
    Hoćeš da kažeš da sam ja loša majka ako to radim sa svojim detetom.
  "Ne. Nisam ni pomislila da to ima veze sa tvojim roditeljstvom. Pričam samo o tome šta ja volim ili     ne volim u svom roditeljstvu."

Mlade majke tako lako pomisle da ih neko proziva kao roditelje, čak ako to nije bilo ni u najavi. Važno je razlikovati razmenu mišljenja o nekim konkretnim vaspitnim metodama i dobrom/lošem roditeljstvu. Jer ko je dobar roditelj? Onaj koji manifestuje puno različitih ponašanja i postupaka, prilagođenih potrebama njegovog deteta. Jedan postupak/ponašanje ne čine osobu. Osoba je skup različitih ponašanja.


4. Sve što je prirodno je još uvek teška alternativa.
Potvrdu za ovo sam pre svega našla u dojenju svog sina. Začuđeni pogledi prvih meseci kada sam rekla da je isključivo dojen. "Čekaj! Samo ga dojiš? Ne dodajete adaptirano mleko?" Pa onda kada sam rekla da ću mu čvrstu hranu uvoditi tek posle 6. meseca. Nije im jasno zašto ne požurim i krenem već u 4. Kao da ga, ne daj Bože, trujem svojim mlekom. I kao da je bilo koja čvrsta hrana koju ću mu dati bolja od mog mleka. Sad sam već žrtva komenatara "nisi prestala sa dojenjem, iako uvodite čvrstu hranu?", a očekujem posle njegovog prvog rođendana i preke poglede uz neizbežna pitanja "još uvek ga dojiš?". 

A frljanje sa kojekakvim antibioticima i malenim organizmom od svega par meseci? Lekovi su nekada zaista neoophodni, ali u velikom broju slučajeva kod svakodnevnih bebećih pojava nije zgoreg okrenuti se drugim metodama koju su za vreme našeg odrastanja i sami lekari preporučivali. Od čaja od belog sleza, alkohola/senfa na ručice, majčinog mleka, i sl. U Dnevniku na jednoj od nacionalnih televizija jedan stručnjak zaposlen u farmaceutskoj industriji je sam priznao da je Srbija na prvom mestu po konzumiranju antibiotika u Evropi. I onda me niko ne može ubediti da bebe i izgubljeni novopečeni roditelji nisu jedne od najvećih žrtava ovog lobija.

5. Nezaobilazna tri pitanja za novopečene roditelje.
Kad se porodiš, vrlo brzo počinju da te saleću pitanjima "Jel dojiš? (Jel sisa?)". Posle nekog vremena važno je "Kako spava?", a sa par meseci "Jel jede?". Tako kratka pitanja, često pitana onako usput, a toliko stresa novopečenoj majci mogu doneti. Jer retka je ona koja nije imala problema barem u jednoj od ovih oblasti. A čitav je proces prihvatanja neuspeha u nečemu od gore navedenog. Proces koji traje, i često je vezan i za učenje razdvajanja tog neuspeha od slike o sebi kao neadekvatnom roditelju. Jer imaš osećaj da svi oko tebe doje, ili sva deca oko tebe spavaju celu noć ili jedu sve što im ponudiš. A dug je put do onog "hej, pa svakom detetu mora nešto da fali".

I vrlo često se setim kako sam i ja pre trudnoće postavljala neka od ovih pitanja. Valjda zato što sam mislila da to tako treba. Zato se nadam da ćete posle ovog teksta i vi tri puta promisliti pre nego što ih postavite nekoj novopečenoj majci.




Wednesday, 8 April 2015

15 lekcija koje sam naučila o dojenju

Ovaj tekst je namenjen tebi koja želiš da uspeš u dojenju. I tebi koja nisi u tome uspela sa prvim detetom, a želiš da ponovo probaš sa drugim/trećim detetom. Ali, i tebi koja si odlučila da ne želiš da dojiš. Pruži šansu redovima koji slede, možda ti promene mišljenje. I ako se to ne desi, biće ok. Ti zbog toga nisi loša majka. Jer dojenje nije jedino merilo kvaliteta roditeljstva.

Primetila sam da se kampanje dojenja u velikoj meri oslanjaju na motivisanje majki da doje, pa ih bombarduju razlozima zašto je to dobro, i za majku i za bebu. I ja sam pre nekog vremena napisala tekst u sličnom duhu. Ali, takođe sam primetila da povodom takvog pristupa kod majki koje nisu uspele u dojenju samo rastu gard i neprijatne emocije, jer im opet fali ono zbog čega najčešće i nisu uspele - pravi i konkretan savet. Zato bih i ja da budem deo tih potpunih kampanja za uspešno dojenje, i u narednim redovima da opišem lekcije koje sam ja naučila o dojenju, i koje su meni pomogle da izađem na pravi put, te da još uvek izuzetno uživam u tom jedinstvenom iskustvu. Nadam se da će nekome biti od koristi, jer ni moj početak ovog putovanja nije bio nimalo lak.


1. Da li ti zaista želiš da dojiš? Nekima dojenje ide lagano od samog početka, ali postoji veliki broj majki koje iščekuju dani/nedelje nespavanja, puni izazova, tako da će im biti potrebna velika snaga i strpljenje da sa svim tim izađu na kraj. Mislim da u tome mogu opstati samo one koje zaista žele da izguraju celu priču (naravno, uz adekvatnu podršku i savete, koji su takođe mnogim majkama falili). Po meni si veća carica ako priznaš da nećeš da "se bakćeš" sa dojenjem, nego ako kao nešto pokušavaš, a u stvari jedva čekaš da pređete na flašicu. A sve zbog pritiska okoline. Mani okolinu, već još jednom dobro razmisli da li i zašto želiš da odustaneš do dojenja?

2. Pripremi se za dojenje i pre porođaja. Ako si odlučila da želiš da dojiš, značiće ti pripreme i pre samog porođaja. Ja sam imala kućni čas od strane savetnice za dojenje, a posetila sam i besplatnu radionicu o dojenju. Takođe, koristan mi je bio filmić koji je udruženje Roda snimilo o uspešnom dojenju - Mlečna staza, put do uspešnog dojenja. Tako ćeš znati kako treba da izgleda pravilan hvat bebe, tvoj položaj, o izmuzavanju i sl. Pa i ako sestre u porodilištu to ne znaju, ili nemaju vremena da ti objasne, ti ćeš biti spremna.

3. Prvi dani su izuzetno važni. I zbog podsticanja produkcije mleka, i zbog pravilnog hvata bebe. U porodilištu je to često svojevrsan izazov, jer ili ti odvode bebu da se ti odmoriš, ili im je cimanje da ti je dovode ako ležiš npr. posle carskog reza. No, ako insistiraš da ti dovode bebu na redovne podoje, iznenadićeš se kada u stvari pristanu. Ja sam 24h bila na leđima, na kateteru, i bez pitanja su samo krenuli da mi odvode bebu. Da ih nisam zamolila da mi je redovno donose na podoje, oni to ne bi ni uradili. Primetila sam takođe da praktikuju da te tih par noći ostave da se naspavaš, a bebu oni hrane AD-om. Ja svakako nisam mogla da spavam, ali sam i znala da je to šaržer mnogih problema sa dojenjem kada dođem kući, pa sam insistirala da mi bebu ostave u sobi. I redovno sam je dojila. Bilo bi idealno da bebu odmah po rođenju stave na majčine grudi, jer je prvi sat najvažniji od svih. No, sve se to nekako može nadomestiti i posle 2 sata kada kod nas u porodilištima donose bebu kod majke.

4. Dojenje ne bi trebalo da boli. Čim boli, znači da nešto nije u redu. Ili imaš ragadu, ili beba nije dobro uhvatila siku, ili ti nisi u dobrom položaju. Postoji puno sajtova i foruma koji detaljno objašnjavaju pravilan položaj majke pri dojenju i pravilno postavljanje bebe na dojku, i o tome bi se valjalo raspitati još pre porođaja. Takođe, ako imaš ragade, beba i dalje može sisati. U tom slučaju ćeš jedno vreme morati trpeti bol. Meni su se ragade javile par puta, i već posle jednog dana su prestajale. Minimalno sam ih mazala lanolinom, a najviše sopstvenim mlekom. Ono je zakon za sve tog tipa! I puno sam luftirala sike na vazduhu.

5. Pripremi se na dane nespavanja. I ne žuri sa izbacivanjem noćnih podoja. Nivo hormona koji podstiču proizvodnju mleka je najveći noću i u ranim jutarnjim satima, pa je dojenje tada u stvari najvažnije. Brzo će proći ti dani, ponuda i potražnja mleka će ti se uspostaviti, pa ćeš imati vremena da se naspavaš. Naravno, ako si dobila dete koje je "dobar spavač" samo po sebi. U početku je poželjno da navijaš alarm i da dete pustiš da spava najviše 3-4h. I zbog same bebe i mleka koje je najkaloričnije noću, a i zbog prethodno objašnjene produkcije mleka. Takođe, ako ostavljaš sebe da u početku spavaš po celu noć, velika je šansa da ćeš si stvoriti mastitis. A to su tek posebni problemi.

6. Nemoj uobročavati bebu. Meni je generalno logično da bebi dajem da jede kada ona hoće, a ne kada ja mislim da bi trebalo. No, na stranu to. Ovaj savet je posebno važan ako si majka kojoj mleko ne curi na sve strane od prvog dana, i ako ono tek treba da nadođe u većoj količini. Nijedna pumpica ti neće izvući mleko kao beba. I zato je jako važno da je prvih dana stalno stavljaš na siku. Kad god to poželi. A u početku će to želeti stalno. Mnogo češće nego na 3h koje većina patronaže preporučuje. Kasnije će se već beba sama uobročiti, ali sada ti je potrebna njena pomoć da se što više pokrene ta proizvodnja mleka.

7. Nemoj se puno opterećivati merenjem bebe. Gramaža bebe nije pravo merilo tvoje količine mleka. Naravno, povremeno treba kod dr pratiti napredovanje, ali pritom voditi računa i da je oko 500g sasvim dovoljan mesečni napredak dojene bebe u mesec dana. Nekad čak i malo manje. Iako će mnogo lekari u tom slučaju potencirati uvođenje AD mleka uz savet da "nemaš dovoljno mleka", nemoj ih odmah poslušati. Veliki broj njih se služi merama koje su u stvari rađene na bebama na AD mleku, a one su obično i krupnije od dojenih. Ako tvoja beba izgleda zdravo i zadovoljno onda je verovatno sve u redu. A bitno merilo svega toga je broj mokrih pelena (oko 5-6 u jednom danu). Usredsredi se na njih i svoju bebu, pre nego na stalno merenje. Čak i kaka nije merilo, jer dojene bebe znaju i po nekoliko dana da ne kake. Meni je poseban stres bilo merenje pre i posle podoja, što je bila potpuna besmislica jer ni majka ne proizvodi istu količinu mleka u različitim dobima dana, kao što ni beba ne pojede uvek isto.

Još jedna besmislica je pretpostavka o količini majčinog mleka u odnosu na količinu koju je uspela da iscedi. Probaj samo da se iscediš noću/rano ujutru i posle podne. Videćeš da ni tada nećeš dobiti istu količinu. Pa kako onda odrediti u kom dobu dana je pravo merilo stvarne količine mleka kod majke?!

8. "Ja imam dovoljno mleka za svoju bebu!". Mantra koju treba sebi ponavljati stalno. Samo 1-2% žena zaista ima problem sa produkcijom mleka. A koliko njih ostane u uverenju da su bile u tom malom procentu? Ako si stalno pod stresom "da li je sada gladna? da li da joj sad dam i flašicu?", velika je šansa da se na neki trenutak dotok mleka pomalo i blokira. Napomenuću - blokira otpuštanje mleka, a ne njegova proizvodnja. Jer, adrenalin od stresa može uticati isključivo na otpuštanje, a ne na proizvodnju mleka. A da ne pričam o prenošenju majčinog stresa na bebu, i o daljem uticaju i na nju i na uspešnost sisanja. Ja sam sebi ponavljala i "neću biti jedna od 50% žena koje nakon prvog meseca odustanu". Čak sam to htela i da napišem na papiriće i da polepim iznad kreveta i po krevecu, ali smo ubrzo uspeli u dojenju, pa nije bilo potrebe.

9. Konsultuj se isključivo sa ženama koje su uspele u dojenju. Razumem da znači da sa ostalim majkama koje nisu uspele u dojenju podeliš sve o pritiscima na koje si naišla, na probleme i sl., ali puno više ti može pomoći majka koja je kroz isto to prošla, ali i uspela sve da prevaziđe. Takva majka će znati i neki konkretan savet da ti da, pored tešenja i onog "razumem te" ili "grozno je". Meni su puno pomogle FB grupe kao i privatni kontakti sa ženama koje su ili stručne za laktaciju, ili koje su uspešno savladale dojenje. Iako neke od njih ni lično nisam upoznala, bile su veoma predusretljive. Svaka žena koja uspe u dojenju ima potrebu da svoje iskustvo podeli sa drugim majkama, da o tome priča i tako možda i pomogne drugima. 

10. Nikako, ali nikako, ne ubacuj AD dohranu. To je još jedan čest savet naše patronaže, kod onih majki kojima mleko tek nadolazi. On ide uz ono "hrani ga isključivo na 3h". I onda čekaš i čekaš da ti se količina mleka poveća, a kao da ga ima sve manje. Jer mu u stvari nisi pravilno pomagala da više nadolazi. A beba se sa druge strane navlači na flašicu, jer je tu potrebno samo da zabaci glavu i da guta mleko koje curi, a kod mame mora da se pomuči i da vuče. Pa da čeka refleks otpuštanja mleka. I onda dođe dan kada odluči da više uopšte ni ne želi da se druži sa sikom.


11. Refleks otpuštanja mleka. Imaš dovoljno mleka i ono je tu, samo nemoj očekivati da ono non stop teče u jednakim mlazevima, kao na flašici. Neka majka ima prejak refleks otpuštanja, pa beba može i da se zagrcne ili halapljivo da jede, a neka mama može imati preslab refleks, pa i ona i beba moraju malo sačekati da se to mleko otpusti. Beba će se unervoziti u tom slučaju. Gladna je i htela bi odmah da guta. Zato je važno da majka zna o čemu se radi i da ne paniči. Topli tuš pre podoja je meni tu pomagao, kao i stalne ručne kompresije dojki dok beba sisa.

12. Sika nije tu samo za hranu, već i za utehu i ljubav. Moj sin ne voli ni dudu, ni flašicu. Sam je tako odlučio. Priznajem da bih npr. noću ponekad i poželela da mu stavim dudu u usta umesto sike, jer je lakše. Ali, ta duda nikad ne bi mogla da mi zameni osećaj spokoja i ponosa koji imam kada vidim kako se u sekundi umiri kada ga prikačim na svoju siku. Pa me zahvalno pogleda i u momentu prestane da plače. I posle par sekundi se skine sa nje, jer mu je bilo dovoljno. A dudu bi sigurno nastavio da drži u ustima još dugo, dugo. Ukoliko sika služi i za utehu i ljubav bebi, mnogo je veća šansa da dojenje duže traje. Ako si ti ipak odlučila da mu tvoja sika služi isključivo za hranjenje i ništa drugo, i to je ok. Ta hrana je svakako nezamenljiva i ti činiš super stvar za svoju bebu. 

13. Ti i beba ste tim. Uspeh u dojenju zavisi od vas oboje. No, pošto beba puno toga ne razume, važno će biti da je u mnogo čemu ti usmeriš na pravi put. Pored važnosti informisanosti i obraćanja pravim izvorima, važno je i da se opustiš i osluškuješ svoju bebu. Sećam se da sam tih prvih dana bila toliko sluđena, u strahu da li imam dovoljno mleka, da li je sin gladan, da sam se na neki način i udaljila od njega i nisam dovoljno pratila ono što ima da mi kaže. U momentu kada sam počela da osluškujem njegove potrebe i znake koje mi daje, uspela sam u dojenju!

14. Ne gledaj na sat.  Ako si odlučila da bebu dojiš na zahtev, sat ti ne treba. Samo će ti stvarati dodatno opterećenje i konfuziju. I udaljavaće te od bebe, u smislu da ćeš otežano učiti koji su njegovi signali gladi, kada je sit, koliko mu je dovoljno da pojede.

15. Vrlo brzo će doći dan kada ćeš zaista uživati u dojenju. I kada ćeš biti zahvalna jer ne moraš da se bakćeš sa flašicama, grejanjem, sterilisanjem. Vrlo brzo više nećeš razmišljati o ragadama, mastitisu, izmuzavanju, pranju dojki, grejanju, pogledavanju na sat. Bebi će biti dovoljno samo da izvadiš siku, i posle par minuta ona će već završiti. Ti ćeš spustiti majicu, i nastaviti sa onim što si radila. Srećna jer si shvatila da si opet uživala, i da ti nije bilo teško, i da nisi pomišljala ono "jaoj, kad će da završi?", jer te možda boli, jer imaš osećaj da je non stop na siki. Zato što su hormoni učinili svoje. Pa si napokon doživela i shvatila ono o čemu se u kampanjama o dojenju priča. Srećna i ponosna na sebe i bebu, jer ste uspeli!


Monday, 6 April 2015

Zdravo živo


Jako je popularno praktikovati zdrave stilove života, živeti zdravo, zdravo se hraniti. A šta to u stvari znači? Da li za vas živeti zdravo znači baviti se sportom, hraniti se zdravo ili izbegavati alkohol/cigarete? Ili se to odnosi na česte boravke u prirodi, izbegavanje gledanja televizije, korišćenja mobilnih telefona? A ta zdrava ishrana: na šta se to odnosi? Jel to asocijacija na vegetarijansku ishranu? Ili na domaće gajeno povrće/voće, na konzumiranje mesa domaćih životinja koje su slobodno šetale po dvorištu? Na odsustvo fabrički prerađene hrane? A šta je sa mentalnim zdravljem? Sa odsustvom stresa? Ima li i to veze sa zdravim stilom života?


Za mene "živeti zdravo" znači od svega gore navedenog po malo. I trudim se da praktikujem dosta od toga, ali gotovo ništa u potpunosti. Jer mi se trenutno tako hoće. I može. I tako mi odgovara. Više o mom načinu zdravog življenja sam pisala prilikom gostovanja na blogu Zdrava dimenzija.

Mislim da je u svakodnevnom gradskom životu dosta teško prdiržavati se svih načela zdravog života. Teško, ali ne neostvarivo. Ili nemaš gde da nabaviš proverene namirnice. Ili imaš, ali nemaš novca za "organsko". Ali, ako hoćeš, možeš kupiti Zeolit, pa sve namirnice stavljati u njegov rastvor i tako ih očistiti od pesticida. Onda, ako si zaposlen, imaše dete, domaćinstvo koje treba voditi, zaista je malo vremena za redovne treninge. Ali, ti svakodnevno možeš šetati sa detetom. Uvučenog stomaka, stegnute zadnjice. Pa ubaciti i koji trbušnjak dok beba spava. Pa onda ono "nemam vremena da pripremim doručak/ručak" za poneti na posao. Ujutru možda i ne, ali možeš odvojiti pola sata uveče i pripremiti za nekoliko dana. Pa ujutru samo iz frižidera izvaditi. I tako dalje...

Za svako "ne mogu" i "teško je" ima "da, teško je i ponekad naporno, ali ne i neostvarivo". Ja se velikog dela gore navedenih alternativa pridržavam, ali često sebi i pauze od njih dam. Pa sa slašću gricnem kobasicu. Ili parče pice. A nešto čokoladno gotovo svaki dan. Jer volim. Jer mi se može.

Jer nisam robot koji nema pravo na grešku.


Elem, zdravim doručkovima sam sklona već godinama. Kada sam shvatila da mi bela testa na početku dana zapečate metabolizam i lagodan osećaj u stomaku za ceo dan, odustala sam od njih. Dok sam radila uglavnom sam jela muslije sa jogurtom, ili neke lagane slane mafine, opet sa jogurtom. Započeti dan sa slatkim mi je bilo nezamislivo. Na svu sreću dala sam šansu slatkom doručku pre par meseci, i sad sam postala pravi zavisnik. Od klasičnih ovsenih kaša, preko istraživanja drugih žitarica za kaše. O smutijima neću ni da pričam.

Imam pripremljenih nekoliko postova o tim doručkovima, a već danas krećem sa jednim. U pitanju je heljdina kaša sa dodatkom jabuka i iskokanog amaranta. Evo o čemu se radi:


Kaša od sirove heljde sa iskokanim amarantom i jabukama

120 g sirove heljde
2 kašikice amaranta
50 ml biljnog mleka
1 manja jabuka
2 urme
kokosovi listići, chia semenke, kandirane brusnice i sl. (za posipanje)

Heljdu properite i potopite u vodi preko noći, kako bi se smanjila količina fitinske kiseline. Ona se lako vezuje za korisne sastojke hrane i čin ih neupotrebljivim. Još bolji efekat će biti ako u tu vodu dodate kašikicu limuna. Ujutru prospite tu vodu i na dalje koristite sirovu heljdu. Amarant se koka na sledeći način: ugrejte šerpicu ili tiganj. Kašikicu po kašikicu amranta stavljajte na tiganj i brzo ga dižite i tresite, kao kad kokate kokice. Videćete da će on odmah da počne da se koka, pa je važno brzo da odignete tiganj sa ringle, i čim se počne kokati da ga brzo prospete u činiju, dalje od zagrejanog tiganja. U suprotnom će zrna izgoreti, jer su veoma sitna. Ako vam je lakše, ni ja se još nisam u porpunosti ispraksala sa tim kokanjem.

U blender stavite heljdu, amarant, mleko i urme, i sameljite ih.

Dve trećine jabuke ogulite i iseckajte je na sitne kockice. U kašu možete stavljati sirovu jabuku, ili blago karamelizovanu (na vrlo malo putera je propržite par minuta). Pomešajte je sa izblendanom kašom od heljde. Po želji možete dodati i malo cimeta.

Posipanje kaše vam može biti svojevrsna umetnost, kao što je to jutro bilo meni. Sastojke sami odaberite. Ja sam ovom prilikom koristila kokosove listiće, chia semenke, brusnice i ostatak sveže jabuke.

Prijatan vam doručak!



Friday, 27 March 2015

O ljudima i konfliktima

Drugim rečima: o ljudima i izbegavanju konflikata. 

Nešto što mislim da  najmanje volim kod ljudi je kada kažu rečenice tipa: "Bolje da ćutim (da ne govorim šta mislim), da ne bih upala u konflikt. Ne volim da se prepirem!". Ne znam odakle da krenem sa objašnjavanjem koliko je ovakav stav pogrešan. Prvo, zar nije razmena mišljenja/dijalog ono što čini osnovu neke zdrave komunikacije?! Mislim, ja volim puno da pričam, ali najviše mrzim kada postavljam pitanja i podstičem razgovor, pa ipak odem kući sa utiskom da sam udavila i samu sebe, a kamoli ćutljivog i mutavog sagovornika. Monolozi nikome ne prijaju! 

Pa ti neodređeno odgovaraju, ili ćute i čak ni ne gestikulišu, a ti si npr. u očiglednom problemu i treba ti reakcija, bilo kakva. 


Pored ovih, postoje i ljudi koji ni nemaju svoje mišljenje, i koji podilaze sagovorniku i njegovom stavu, samo da se ne bi sukobili. Zaista ne znam šta je od ta dva gore?! Pa ti u početku možda i prija takvo ponašanje sagovornika jer misliš kako si u pravu za sve što si pričao, ali kad shvatiš da je svo vreme u stvari tebi podilazio i nije iznosio svoje mišljenje, onda se zapitaš: da li vredi bilo šta od onoga što sam rekao?!

Zašto bi razmena čak i suprotnih mišljenja uvek morala da se završi konfliktom? Vrlo često ti samo možeš bolje upoznati tu drugu osobu, ili barem produbiti neka svoja funkcionalna uverenja! 

Ja mislim da konflikti nekad mogu biti i konstruktivni, ako mi odlučimo da ih kao takve vidimo. I ako znamo da izvučemo neke zaključke iz njih.


Međutim, treba voditi računa i ne forsirati dijalog po svaku cenu, jer je ponekad u samom startu jasno da ga neće ni biti. Na primer, u situacijama u kojima je sagovornik u stanju jakih emocija, pa se čvrsto drži određenog stava i jasno je da u tom trenutku ne želi ni da te sasluša. Takođe, postoje osobe koje su generalno rigidne, i kojima je glavni životni moto "takav sam i ja se ne menjam", pa shodno tome vrlo često ni ne slušaju ako izraziš stav koji je suprotan njihovom. Postoje opet i osobe kojima je aktivno slušanje slaba strana. Pa ili te stalno prekidaju jer smatraju da su oni ti koji treba da pričaju, ili te "kao slušaju", a u svojoj glavi obrću ko zna šta. I često se ni ne izjasne nakon tvog izlaganja. E takvi meni najmanje prijaju. Ja njih svrstavam u grupu ljudi popularno znanih kao "nit` smrdi nit` miriše", a tih se najviše treba kloniti.

Još jedna vrsta dijaloga koje sam naučila da izbegavam je u situacijama kada se u socijalnim mrežama diskutuje o nekim osetljivim temama, npr. o geyevima, vakcinaciji, AD mleku i sl. Čak i kada pažljivo biraš reči, i dalje je to pisani medij, te puno toga osobe mogu pročitati i između redova, čak i onda kada ti namera ni nije bila da nešto ostaviš za između redova. Pa se onda samo iznerviraš jer si imao najbolju nameru, a neko se uvredio jer je mislio da insinuiraš nešto što u stvari ni nisi. To je opasnost ovakve vrste komunikacije. Jer da je ta razmena mišljenja bila uživo, sagovornik bi mogao da prati i tvoju gestikulaciju i ton glasa, pa bi postojala veća šansa da te ne shvati pogrešno. A i imao bi više prilika za repliku i dodatno pojašnjavanje, što bi takođe moglo pomoći boljem razumevanju. Jer, ne zaboravite: nije eventualan sukob mišljenja ono što treba da izbegavate. U pitanju je nešto drugo. Kažu da je samo 20% konflikata zbog razlike u mišljenju, a da je čak 80% zbog pogrešne neverbalne komunikacije (gestikulacije, stava tela, jačine glasa, itd.). 


I zato, bolje radite na svojoj neverbalnoj i asertivnoj komunikaciji, nego što izbegavate razmenu mišljenja! A kada su osetljive teme u pitanju, najbolje je o njima pričati uživo.



Sunday, 22 March 2015

Žena od kontradiktornosti voli pitice od spanaća

Ponekad uvidim kako sam žena puna kontradiktornosti. Izuzetno sam društvena i pričljiva, ali istovremeno obožavam  danima da budem kući. Sama sa sobom, svojim mislima i idejama.  

Obožavam slatko, i to mi je svakodnevni "must". Ali, istovremeno mi je svakodnevni "must" i nešto slano. Ponekad mi ni 1000 čokolada ne bi mogle zameniti potrebu za nekim slanim zalogajčićem.



Do porođaja su me mnogi smatrali tipičnom "urbanom devojkom" (šta god to značilo, ali tako su mi govorili). Puno sam izlazila, slušala uglavnom stranu muziku, otvorenih shvatanja prema životu, ljudima, stavovima drugih. A kada sam počela da vodim blog: "Blog? Šta je to? E, Saška, šta od tebe sve nećemo čuti!". Pa kad je došao trenutak da se udam, većina poznanika me je na tom događaju zamišljala u kratkoj venčanici, kožnoj jakni i starkama. A kada sam im rekla da sam od malih nogu zamišljala klasičnu venčanicu, i da mi je to jedan od najvažnijih i najlepših snova, mnogi nisu mogli da poveruju. Na stranu i to što sam uopšte htela da pravim venčanje. Danas, kada je to mnogim mladima uglavnom kliše i bespotrebno trošenje novca i energije. Doduše, venčanje koje smo muž i ja pravili je zaista bilo sve samo ne uobičajeno.

A kad sam odlučila da zatrudnim!!! Mnogima je još uvek neobično da me vide sa bebom, pa još sa sinom. A i u tom vaspitanju imam kontradiktornosti: bila sam uporna sa dojenjem, kao naše bake. I kad nešto nije u redu sa malcem, prvo volim da probam neke bakine recepte, pre nego da odmah odem kod doktora gde će mu verovarno prepisati antibiotike. Detetu spremam isključivo zdravu hranu, sa organskim namirnicama. Ranije bi se to zvalo "domaće, iz bašte". I jednokratne pelene slabo koristim. Uglavnom platnene. Ali, u modernoj varijanti :)

Spomenuh gore da sam puno izlazila. Znala sam nekad kući da ne dođem i po dva dana. A onda sledeći vikend vrlo često bih isto toliko ležala u krevetu, gledajući serije i ni ne pomišljajući da izađem.

Da li su to kontradiktornosti? Ili ponekad moja neodlučnost i moja unutrašnja Vaga koja bi sve odjednom? Ponekad i nespojivo. Jer, možeš imati i crno i belo u istom trenutku. Ali, to je onda sivo. A ja to često ne želim. Volim i crno i belo odjednom, a pritom da ne izgube na svojoj intenzivnosti.


I ovaj recept ima nekih kontradiktornosti u sebi. Pitica izgleda kao muffin, a da to u stvari nije. Istovremeno podseća na tradiciju i bakinu kuhinju, pre svega zbog klasičnog (i proverenog) spoja spanaća i svežeg sira. Nije muffin zato što se ne pravi od brašna. U pitanju su klasične kore, koje sam cepkala na sitne delove i ubacila u smesu. Iako to možda tako ne izgleda, ukus je kao kod klasičnih zeljanica. Ali, onih kod kojih je savršena razmera sira i spanaća. U kojima ne dominira ni spanać ni sir, i u kojima se sir lepo spojio sa ostalim sastojcima, te nije ostao suv i zrnast.

Ja sam pitice napravila slučajno. Da mi se ne bace kore koje su preostale od nekih kolača. Probajte i vi. I javite utiske!


Potrebno je (za 16 pitica):

250g kora za pitu
500g spanaća (može i zamrznutog)
250-300g svežeg kravljeg sira (može i feta)
200 ml jogurta
3-4 kašike pavlake
2 jaja
70ml ulja
pola kašičice soli

Kore iscepkati na sitne delove. Na kratko blanširati spanać. U posudi umutiji jaja, pa dodati jogurt i ulje. Potom dodati pavlaku i sir. Posoliti. Nemojte preterivati sa solju, naročito ako pravite sa fetom ili nekim drugim slanim sirom. Dodati spanać i kore. Sve dobro promešati. Pripremiti kalup za muffine. Ja imam silikonski, te ga ne uljim dodatno, jer dovoljno ulja već ima u smesi. 

Kašikom vaditi željenu količinu i sipati u modle. Peći na 200 oko 30-40 minuta, u zabisnosti od rerne. Da bi dobile na izgledu, pitice sam služila u malim papirnim korpicama za muffine. 

Pitice naravno odlično idu uz jogurt! Definitivno nisu jedan od zdravih recepata koje u poslednje vreme puno pravim, ali mi verujte na reč kada kažem da su preukusne i sočne.






Tuesday, 17 March 2015

EX YU Blog party

Dragi blogerski pioniri,

ja sam opet počela da kuvam, da se bavim uradisam projektima, malo da piskaram. Ili se nekako stvorilo više vremena, ili sam se ja bolje organizovala. A vi?

Pokažite meni, i ostalim blogerima.

Puno vas sve pozdravljam,
Aleksandra



Thursday, 12 March 2015

Kada smo zaljubljeni, a kada volimo? //// When do we have a crush on somebody, and do we love?

Kada sam ušla u blogosvet vodila sam dva bloga. Mnoge od vas tada nisam ni poznavala. A na tom drugom blogu jedno vreme sam često pisala i takvi postovi su uvek nailazili na dobar odziv. Ne mislim da je to toliko zbog nekog mog posebnog načina pisanja, koliko zbog aktuelnosti tema u kojima svi mogu da se pronađu. I jako mi je prijalo da kroz vaše komentare nastavljam diskusiju i razmenjujem mišljenja. Neke od tih postova bih volela da, doduše dorađene, predstavim i ovde u narednom periodu. I jedva čekam da o njima prodiskutujemo u komentarima, ili na neki drugi način.

Danas bih pisala o uvek aktuelnim temama: zaljubljenosti i ljubavi... Teme koje su toliko rabljene, za mnoge imaju možda i prizvuk patetike, ali opet uvek su aktuelne, životne i emotivno iziskujuće. A da li su ljubav i zaljubljenost u stvari jedno te isto? Ako nisu, da li nastankom jedne, prestaje da postoji ova druga? Jedan poznati novosadski psiholog je jednom prilikom rekao: "u zaljubljenosti ti tražiš nekoga da sa njim PROživiš, a u ljubavi da PREživiš". I ja se sa tim u potpunosti slažem. Kada sam se zaljubiljivala samo sam bila usmerena na to kako da se dobro provedem sa tim momkom, kako da nam bude lepo. Neminovnim neprijatnim  stvarima tu nekako nije bilo mesta. Ili su bile ignorisane. Leptirići u stomaku, žmarci u rukama. Kao da si u nekoj drugoj dimenziji.

A u ljubavi su, opet, najvažnije sigurnost, podrška, razumevanje, komunikacija. Vrednosti o kojima u "proživljavanju" ni ne razmišljamo. No, mislim da i ovde postoji "kvaka 22", jer ako se usmerimo samo na ove prethodno opisane vrednosti, opet nije dobro. Ne smeju se zaboraviti ni intimnost i (barem povremeni) dobar zajednički provod. Što me dovodi do nekog ličnog zaključka da su dva osnovna stožera uspešne ljubavi: komunikacija (i sve što ona podrazumeva: razumevanje, podrška, razgovori..) i intimnost. Jedno bez drugog ne idu, a i ljubav bez oba ne može da opstane.

Da se vratimo na zaljubljenost... Još jedan moj edukator opisao ju je kao "patološko emocionalno slepilo sa selektivnom pažnjom". Ili, po naški rečeno: "zaljubljena do ušiju ili zaljubljena kao ćurka". Ne vidiš loše strane druge osobe, vidiš samo njega i nikoga drugog, i teško prihvataš bilo šta ili bilo koga ko može da ti umanji tu silinu predivnih osećanja koja nosiš u sebi.

Kažu da se prvo zaljubimo, pa onda pređemo u ljubav. Zaljubljenost je intenzivna, usmerena samo na pozitivno kod druge osobe. Onda dođe ljubav, koja nije baš toliko intenzivna, ali je dugotrajnija, sigurnija, funkcionalnija. U takvom opisu ljubav ispade dosadna, za ne poželeti. Čoveku prosto dođe da stalno bude samo zaljubljen. E zato sam ja našla savršeno rešenje: voleti, biti u ljubavi, ali povremeno održavati i zaljubljenost :) Nije lako, i povremeno treba to održavati takvim, ali se isplati. 

Sada će sigurno neki od vas reći "ljubav treba da bude spontana, na njoj ne treba raditi". Da, ona se DESI spontano, ali da bi trajala, treba je zalivati, negovati, i tu nema ničeg ružnog. Jer u suprotnom, svako od nas će, kad se jednog dana probudi i pomisli "Bože, pa da li ga ja danas volim" (što je normalna pojava), pobeći glavom bez obzira, a zbog pogrešnog uverenja da ljubav mora biti jaka svakog dana, i da je to 100% stihijska pojava.

A ljubav je posebno na testu kad porodicu proširite za još jednog člana. Roditeljstvo u početku ne dozvoljava puno vremena za spontanu pažnju između supružnika, i mami da se prepustiš stihiji, te vrlo često usput sebe izgubiš. Izgubiš VAS! Zato je po meni važno osvestiti da je to moguće, o tome pričati, i ne paničiti. Brzo prođe period kada vam je beba mala. Biće ponovo puno vremena za "vas".



English version

When I entered the blog world, I was running two blogs. A lot of you I didn`t even know. On that other blog I was often writing about different topics, and those posts were often very well accepted. Not specifically because of my way of writing, but more because of the fact that those topics were current and popular. And I really enjoyed in continuing the discussions with you in comments. 

Some of those posts I would like to show you again, slightly changed. I can`t wait to discuss them with you again.

So, here we are at the story about falling in love and being in love.. One famous psychologist from my town has once said: "when you are falling in love you look for someone to have a good time with, but when you are IN love you look for someone to have a security with". And it really is like that. When I was falling in love with somebody, I was constantly directed towards having a good time with him. There was no place for the inevitable unpleasant things, or they were ignored. Butterflies in the stomach, goosebumps in my arms. As if I was in another dimension..

And in love the most important things are security, support, understanding, communication. The values which in "having a good time" we don`t even think about. Anyway, I think that here we have a "catch 22", because if we pay attention only on those values, it`s not good also. You can`t forget about intimacy and (at least occasional) good night out. Which leads me to my personal conclusion that two basis of a successful love are: communication (and everything that it means: understanding, support, dialogue...) and intimacy. One can`t go without the other, and love can`t succeed without both.

Let`s go back to falling in love... Another of my educators has described it as "pathological emotional blindness with a selective attention". Or, in everyday words: fall in love like a fool. You don`t see the bad side of the person, you just see him and nobody else and you hardly accept anything or anything that can get in the way of all that emotional intensity you have in you.


They say that first we fall in love and than we are IN love. Falling in love is intensive, directed only on a positive in one person. And than being in love comes, which is not as intensive, but it`s more durable, safer, more functional. In that description love turns out to be boring, not to be wished for. One can want only to fall in love in life. That`s why I have found a perfect solution: to be in love, but also to fall in love occasionally. With the same person :) It`s not easy, and you must work on it, but it pays off. Now some of you would probably think "love must be spontaneous, you don`t have to work on it". Yes, it happens spontaneously, but in order for it to last, you need to cherish it, caress it, and there`s nothing wrong with that. Because, otherwise, each one of us would one day, when awaken with the thought "maybe I don`t love him that much today" (which is normal), run away, from the wrong belief that love must be strong every day, and that it`s something that is 100% spontaneous.
And love is especially on test when you expand your family with one more member. Parenting in the beginning doesn`t let you with enough time for the two of you, and it easily takes you to the routine, so that you can lose yourself somewhere along the way. Lose the TWO OF YOU! That`s why I think it`s important to be aware that it`s possible, to talk about it, and don`t panic. That period when your baby is little passes so quickly. You`ll have enough time for the two of you in a blink of an eye.