Wednesday, 29 July 2015

Zdravi doručkovi: jutarnje Kaše

U više navrata sam pričala o svojoj ljubavi prema (manje više) zdravim doručkovima. Mislim da su oni jedan od razloga što sam vrlo brzo posle porođaja povratila svoju staru težinu. Dobro, tu su i dojenje, puno kretanja i nekakva moja predodređenost ka vitkoj liniji, ali o tome drugi put. Ovde smo sad da promovišemo značaj zdravog doručka. Na stranu linija, velika prednost ovakvog laganog početka dana je upravo u tom osećaju lakoće nakon sitosti, kao i u metabolizmu koji je pokrenut i koji radi, nasuprot danima koje započnem velikim burekom i čašom jogurta. Što sebi i dalje nekad priuštim, ali kao što rekoh, hajde da promovišemo zdrave doručkove.

Zdrav doručak može podrazumevati puno delicija, slatkih i slanih. Meni su u poslednje vreme postale omiljene upravo te slatke kombinacije, pre svega u vidu raznih kaša. Neke sam već spominjala ovdeovde i ovde. Kaše su meni idealno tlo za kreativnost kao i za parolu "snađi se" - kombinuj ono što imaš u kući. Ono što mi je uvek sastavni deo kaše pored žitarica su i: biljno mleko, neki orašast plod (volim da krcka) i voće. Tome dodajem začine, superhranu i ostale dodatke, u zavisnosti od toga šta mi se zatekne u kući: cimet, med, chia semenke, protein konoplje, laneno seme, kikiriki puter, kakao, i sl. Kada kašu pravim sa pahuljicama, koristim uvek ovsene pahuljice.

Kaše pravim gotovo svakodnevno, ili ih zamenim nekim zelenim smoothijem, o čemu će biti poseban post. Slikane su uglavnom telefonom, tako da se izvinjavam na kvalitetu fotografija.

1. Čoko bomba

Predloge krećem definitivno sa najsitijom kašom. Jednom pravom bombom. Prvo sam u blenderu izmiksala: 3 lista blitve, jednu bananu, 4 veće jagode, 2 urme, 1 šolju ovsenog mleka, 1 kašiku kikiriki putera i 1,5 kašiku kakaa. Od toga sam praktično dobila smoothie. Potom sam u njega sipala ovsene pahuljice (po ukusu) i 1 kašiku chia semenki, da dodatno zgusnu kašu. A i da joj daju "superfood" touch. Posle nekih 20ak minuta sam je servirala sa komadićima banane i seckanim bademom. Preukuuuusnooo. I baš zasitno.


2. Basic ovsena kaša


Ovo je moja osnovna ovsena kaša. Pravim je kad nemam nikakvog voća u kući. Niti posebnih dodataka. Osnovni sastojci su: ovsene pahuljice, biljno mleko, voda, med, kandirane brusnice i bademi. Na ringli ugrejem nekih 6-7 kafenih kašikica ovsenih pahuljica, u 100 ml vode pomešanih sa 100 ml mleka. Kad kaša počne da se zgušćava, dodam kandirane brusnice i kašikicu meda. Serviram sa seckanim bademima. Na slici sam kašu servirala i sa homemade granolom, pravljenom po Milicinom receptu.



3. Ovsena kaša sa bananom i jagodama

Ovu kašu pravim kada imam pomenuto voće u kući. Postupak je isti kao prethodno opisana ovsena kaša, samo bez brusnica, a služena je sa svežim jagodama i bananama i posuta seckanim bademima i mlevenim lanenim semenom. Pravim je i samo sa jabukama, najčešće preko zime. 

Druga varijanta je da uveče pomešate ovsene pahuljice sa chia semenkama i mlekom, prelijete preko iseckanih jagoda i stavite u frižider. Ujutru dobijate gotovu zgusnutu kašu, kojoj onda dodajete topinge po želji.


4. Sirova heljdina kaša

Šta sve možete sa heljdom? Pa još sirovom? Da li i ta kaša ima onaj jak heljdin ukus? Odgovore ćete pronaći ako pripremite ovu brzu kašu. I verujte mi, oduševićete se. Preovladava ukus banane, ili bobičastog sitnog voća sa kojim poslužite, a heljda da neki orašast ukus celoj kombinaciji. Da ne znate, nikad ne biste rekli da je osnovni sastojak kaše - baš heljda. Recept za kašu možete pronaći na ovom blogu. Umesto nara, na slici sam kašu služila sa gore pomenutom granolom sa kandiranim brusnicama.


5. Smoothie bowl kaša

Ovo je u prinicpu gušći smoothie, kom sam dodala ovsene pahuljice i servirala ga kao kašu. U blenderu sam izmiksala šolju kokosovog mleka, 1 bananu, 4 jagode i 3 lista blitve. Potom sam dodala ovsene pahuljice i 2 kašikice mlevenog lanenog semena. Servirala sam sa komadićima banane, chia semenkama, pšeničnim klicama i kokosovim listićima.


6. Svedena ovsena kaša sa začinima

Ovo je možda najsvedenija ovsena kaša, a ukus joj je jedan od bogatijih. U pitanju je overnight ovsena kaša - kaša koju pripremite uveče, i gotova vas čeka čim ustanete. Samo se ovsene pahuljice pomešaju sa mlekom, cimetom, vanilom i muskatnim oraščićem. Umesto predloženih grožđica ja sam koristila (moje omiljene) brusnice. I servirala ih sa bademima, za redovnu dozu jutarnje krckavosti. Pravljeno po receptu sa ovog bloga.



Monday, 20 July 2015

Skroz je OK

Pre neki dan sam pročitala predivan afirmativni tekst o dojenju. Podstakao me je da napišem nešto slično po pitanju roditeljstva. Možda će se neko od vas pronaći u ovim afirmacijama koje slede. Ja neke od njih sebi ponavljam svaki dan.

OK je da ponekad pomisliš da je tvoje dete najgore.
OK je da pomisliš kako je tvoje dete najbolje.
OK je da poželiš da nešto drugačije radi.
OK je da osećaš ponos jer nešto radi baš tako kako radi.


OK je da te ponekad mrzi da mu spremiš još jedan odvojen obrok, pa mu ponudiš siku.
OK je da ga izvedeš u šetnju u prljavoj majici. Jer si ga baš tada presvukla po 100. put tog dana.

OK je kad se iznerviraš jer ne znaš kako ćeš sve postići.
OK je kad osetiš ponos, jer si sve postigla.


OK je da posle 100. buđenja u toku noći, malo podvičeš.
OK je i ako te posle zbog toga grize savest, pa ga ljubiš isto tako 100 puta.
OK je ako veruješ da će baš to ispraviti stvari.

OK je da ponekad imaš osećaj da bi ga "bacila sa terase".
OK je i da ponekad hoćeš da zaplačeš jer misliš da ćeš puknuti od ljubavi prema njemu.
OK je da osećaš kako bi dala sve za njega. I kako bi ga baš slatko razmazila.
OK je ako je počeo da plače, a ti kažeš "Evo mame", dok završavaš poruku na Viberu.


OK je da poželiš da izađeš, da se napiješ i ni o čemu ne razmišljaš.
OK je i da osetiš da ti u stvari ne fali ludi provod, i da ti je najbolje baš tu pored njega.

OK je da pomisliš kako je roditeljstvo baš naporno.
OK je da pomisliš kako bi ti trebao samo jedan dan da budeš sama i da "dušu odmoriš".
OK je i da ti on nedostaje i da ne znaš šta ćeš od sebe kada napokon na par sati ostaneš sama.


Sve je to OK. Sve je to očekivano. Ti si ljudsko biće. Ti grešiš. Roditeljstvo nije uvek "cveće proleće". Prihvati povremene ispade. Svoje, I detetove. I tako ćeš na kraju dana ipak moći sebi da kažeš "Da. Ja u roditeljstvu baš uživam."

Friday, 17 July 2015

Nedelju dana izolacije od svega

Cvrkut ptica.
Svež vazduh. 
Raj ispred očiju.
Hrana koje se bere, usput .
Njegov uzdah olakšanja na mojim grudima.
Njegova usnula težina na mojim kukovima.
Bezbrižne priče.
Uverenje da tako možeš stalno.
Disanje punim plućima. 
Bukvalno.
I metaforički.

Bez brige,
a i pameti.
Smiraj oko tebe. 
Smiraj u tebi.



Monday, 13 July 2015

Šta je ironija?

1. Odseliš se u inostranstvo da bi bolje živeo, i onda jedva čekaš godišnji odmor da bi što pre došao u svoju rodnu grudu i potrošio sve pare.


2. Roditelji ti kupe stan, i mesečno ti pomažu, da bi ti bio nezavisan i samostalan.

3. Seći drveće, praviti papir i na njemu pisati "Sačuvajmo drveće, sačuvajmo planetu".


4. Voleti pravu osobu u pogrešno vreme, i pogrešnu osobu u pravo vreme.

5. Imati malo vremena, a toliko toga za uraditi. Imati puno vremena, a nemati pojma šta sa njim.

6. Povređivati one koje voliš, a zaljubljivati se u one koji te povređuju.

7. Žudeti da napokon nekome kažeš "volim te", i kada se ljubav desi, ti ne možeš da izgovoriš te reči.

8. Napraviti "zdrav sendvič" na integralnom hlebu, u koji onda ređaš majonez, kečap itd.

9. Žudeti da ti grad postane stecište turista i da se "otvori" ka svetu, a onda kukati kako npr. Exit treba izmestiti iz grada.


10. Žudeti za suncem kada danima pada kiša. Kukati za kišom kada Sunce greje danima. (Ili je to prosto nezadovoljstvo i sklonost ka kukanju?)

Šta je za vas ironija?


Friday, 26 June 2015

DIY kitchen REdo

Živim u jako malom stanu, a stalno imam potrebu za nekim preuređenjem/douređenjem enterijera u kom živim. Zbog njegove ograničene kvadrature to ne mogu biti neki veliki razmeštaji i vidne radikalne promene, ali što bi to bio kraj za mene? Sitnice su te koje život znače, jel da? Pa, što onda to ne bih i na enterijer primenila. Toliko zidova nudi svaki prostor, polica, položaja. Kad jednom krenete, teško je zaustaviti se. Na kraju vam ovom logikom životni prostor vrlo lako može ispasti neukusan ili prenatrpan, ako se previše zanesete. No, ja se trudim da ne pređem granice ukusa.

Minimalizam mi se oduvek nije nešto sviđao, naročito ne u svom životnom prostoru. Hladan je, dosadan, previše sveden, za moj ukus. Detalji su ti koji me čine srećnom. U životu. U odnosima sa ljudima. U prostoru.

Vodeći se tim razmišljanjem malo sam promenila izgled jedne police. Inače je ubačena naknadno, kao neko priveremeno rešenje odvajanja kuhinje od predsoblja. Na njoj su do skoro stajali ukrasi, a sada je bilo vreme da na nju smestim mnoge kuhinjske "props", za koje u kuhinji više jednostavno nije bilo mesta. Kako bolji dani pravljenja nove kuhinje nikada nisu ni u najavi došli, odlučila sam se za jednu malu zavesicu kojom sam prekrila te tri police. 


Krojačica mi je sašila zavesicu, a ja sam dodala čipku. Jer mi je naknadno pala na pamet. 

Sada iza nje mogu da natrpavam propsa koliko hoću. I njihov raspored ne mora da izgleda nimalo privlačno. Zavesica je magična, kažem vam ja.

A njena magija se ogleda i u tome da je nekako privukla i novu kuhinju. Ispostavilo se da sam menjanjem frontova i još nekim malim izmenama koje sam mogla da priuštim, dobila potpuno novu kuhinju. O tome u nekom od narednih postova.

Wednesday, 3 June 2015

EX YU blog party

Dragi blogoprijatelji,

cast mi je da vas sve jos jednom ugostim na ovomesecnom druzenju. Podelite sa svima sta ste to novo krckali. U kuhinji, u mislima, na papiru, gde god.

Puno vas pozdravljam,
Aleksandra



Friday, 29 May 2015

O ljudima, part 2

Izgleda da će na mom blogu nešto često biti razmišljanja o ljudima. Da li zato što sam psiholog, što sam analitična, ili zato što smo mi ljudi stvarno neka čudna sorta? Nešto malo o tome sam pisala, i fotografijama zabeležila ovde.

Već danima razmišljam o ljudima u nekom drugom pravcu. Od kad sam čitala o plemenu Dinka iz Afrike, i gledala njihove slike, nisam mogla a da se ne zapitam: da li je u odnosu na njih civilizacija u 21. veku zaista napredovala? Ili su ova plemena još uvek u nekim stvarima za korak ispred nas? Koliko god to suludo zvučalo. Danas još uvek postoje narodi koji su vezani za prirodu. Prirodu oko sebe, i prirodu u sebi. Žive u saživotu sa njom. Neguju je, prate je, ne uništavaju. Uzimaju ono što im sama nudi. Pa i kada ih neprijatno iznenadi, ne ljute se na nju. Nastavljaju da je poštuju. Jer su zahvalni za sve ono što im pruža. Jer je sa njom lepše. Jer je takav poredak stvari, i u borbi protiv njega, oni će izgubiti.


A mi? Ekspolatišemo je do krajnjih granica. Uništavamo, tlačimo. Pa se ljutimo kada krene protiv nas. Žalimo sebe, okrećemo se Bogu sa pitanjem: zašto? Čovek tako često ne voli da pogleda istini u lice. Da prihvati odgovornost. Da malo pretrpi, da bi posle uživao.

A ona priroda u nama? Gde je nestala? Zašto smo se od nje toliko udaljili? Lepa je žena sa babunskim ustima ili zadnjicom, a ne ona koja možda nema takve kvalitete, ali ima one koje joj je priroda podarila. Bolja je veštačka hrana kojoj aditivi daju onaj final touch ili savršen izgled, a ne ona koju smo iz bašte ubrali. Optužujemo ženu koja doji u javnosti jer je pokazala svoju dojku, a ne devojku koja je polugola krenula u izlazak. Za njom se čak i okreću muškarci i navijaju da se još više otkrije. Kljukamo se lekovima i kad treba i kad ne treba, pa se pitamo zašto nam je imunitet sve slabiji. Pa onda izgubimo kontakt sa sopstvenim telom i njegovim snagama, i toliko se udaljimo od njega, da postanemo u potpunosti zavisni od pomoći sa strane. Pre svega u vidu nekih veštačkih pripravaka. Pa onda postanemo zavisni. Ili razvijemo strah: "Ja to neću moći. Šta ako? Šta ako?" A šta ako ti, tvoje telo i tvoj um u stvari to možete? O tome se retko misli. To sve više prestaje da bude mogućnost. Pa ako odlučiš da se u nekim stvarima ipak okreneš prirodi, u sebi i oko sebe, lako budeš svrstan u kategoriju "babaVanga-alternative".


Toga sam naročito postala svesna sad u trudnoći, i nakon porođaja. Porođaj je uvek boleo. Fizički. A sada gotovo svaku trudnicu porođaj boli i psihički. E to je tužno! Ranije se žene njega nisu pribojavale. On je rezultat prirodnog toka stvari. Kad dođe, dobrodošao, i idemo dalje. Sada kod svake trudnice vrlo brzo čujem "šta ako?". Kažu da se svaki treći porođaj u Srbiji završi carskim rezom. Taj medicinski poduhvat je osmišljen zbog određenih visokorizičnih trudnoća. Ne može mi niko reći da je svaka treća trudnoća sad visokorizična. Ako jeste, zašto se ne zapitamo što je to tako?Pa kako se samo frljaju lekovima kod trudnih žena, i onih koje doje. Prijateljici je doktorka prepisala antibiotike za grlo u poznoj trudnoći. Za svaki slučaj, da se ne spusti na pluća. Ne znam kad sam poslednji put čula da bilo ko tek tako dobija antiobiotike za bol u grlu, a kamoli trudnica. Drugoj poznanici je utvrđena rizična trudnoća zbog više stvari, pa je dnevno tokom svih 9 meseci pila barem 8 vrsta lekova. Ok, ja priznajem da su lekovi bili možda neophodni za neki od tih problema, ali njih 9 vrsta! Hej, to je već preterivanje. Iste probleme je imala i moja majka pre 30 godina, pa je samo ležala u bolnici i pratili su je, bez i jednog antibiotika. I rodila zdravu bebu. Lekovi jesu važno dostignuće medicine, ali istovremeno i njen gubitak, sredstvo manipulacije i čest uzrok pada imuniteta. I uzrok otuđenja čoveka od onoga što nam priroda može dati. Ona oko nas. I ona u nama. O frljanju sa antibioticima "za svaki slučaj" ili "šta ako?" kod male bebe od svega nekoliko meseci neću ni da govorim.

Sistemi vrednosti su toliko poljuljani. I kolektivni i individualni. Strahovi su sve veći. Od života, od prirode, od samog sebe. Nesigurnost takođe.

A toliko lepote svako ima u sebi. Na sebi. Pored sebe. Toliko mogućnosti, koje ostanu neiskorišćene. Jer sve više pribegavamo instant rešenjima, koja nam pruže trenutnu utehu, a od problema nas suštinski ne udalje. Već ih samo zamaskiraju. Do sledećeg instant rešenja. Dok se ne nagomilaju. Do neizdrža.

Da li ćemo onda da se okrenemo prirodi? Onom iskonskom što je u svima nama? A što smo tako lako zapostavili. I zaboravili.