Friday, 26 June 2015

DIY kitchen REdo

Živim u jako malom stanu, a stalno imam potrebu za nekim preuređenjem/douređenjem enterijera u kom živim. Zbog njegove ograničene kvadrature to ne mogu biti neki veliki razmeštaji i vidne radikalne promene, ali što bi to bio kraj za mene? Sitnice su te koje život znače, jel da? Pa, što onda to ne bih i na enterijer primenila. Toliko zidova nudi svaki prostor, polica, položaja. Kad jednom krenete, teško je zaustaviti se. Na kraju vam ovom logikom životni prostor vrlo lako može ispasti neukusan ili prenatrpan, ako se previše zanesete. No, ja se trudim da ne pređem granice ukusa.

Minimalizam mi se oduvek nije nešto sviđao, naročito ne u svom životnom prostoru. Hladan je, dosadan, previše sveden, za moj ukus. Detalji su ti koji me čine srećnom. U životu. U odnosima sa ljudima. U prostoru.

Vodeći se tim razmišljanjem malo sam promenila izgled jedne police. Inače je ubačena naknadno, kao neko priveremeno rešenje odvajanja kuhinje od predsoblja. Na njoj su do skoro stajali ukrasi, a sada je bilo vreme da na nju smestim mnoge kuhinjske "props", za koje u kuhinji više jednostavno nije bilo mesta. Kako bolji dani pravljenja nove kuhinje nikada nisu ni u najavi došli, odlučila sam se za jednu malu zavesicu kojom sam prekrila te tri police. 


Krojačica mi je sašila zavesicu, a ja sam dodala čipku. Jer mi je naknadno pala na pamet. 

Sada iza nje mogu da natrpavam propsa koliko hoću. I njihov raspored ne mora da izgleda nimalo privlačno. Zavesica je magična, kažem vam ja.

A njena magija se ogleda i u tome da je nekako privukla i novu kuhinju. Ispostavilo se da sam menjanjem frontova i još nekim malim izmenama koje sam mogla da priuštim, dobila potpuno novu kuhinju. O tome u nekom od narednih postova.

Wednesday, 3 June 2015

EX YU blog party

Dragi blogoprijatelji,

cast mi je da vas sve jos jednom ugostim na ovomesecnom druzenju. Podelite sa svima sta ste to novo krckali. U kuhinji, u mislima, na papiru, gde god.

Puno vas pozdravljam,
Aleksandra



Friday, 29 May 2015

O ljudima, part 2

Izgleda da će na mom blogu nešto često biti razmišljanja o ljudima. Da li zato što sam psiholog, što sam analitična, ili zato što smo mi ljudi stvarno neka čudna sorta? Nešto malo o tome sam pisala, i fotografijama zabeležila ovde.

Već danima razmišljam o ljudima u nekom drugom pravcu. Od kad sam čitala o plemenu Dinka iz Afrike, i gledala njihove slike, nisam mogla a da se ne zapitam: da li je u odnosu na njih civilizacija u 21. veku zaista napredovala? Ili su ova plemena još uvek u nekim stvarima za korak ispred nas? Koliko god to suludo zvučalo. Danas još uvek postoje narodi koji su vezani za prirodu. Prirodu oko sebe, i prirodu u sebi. Žive u saživotu sa njom. Neguju je, prate je, ne uništavaju. Uzimaju ono što im sama nudi. Pa i kada ih neprijatno iznenadi, ne ljute se na nju. Nastavljaju da je poštuju. Jer su zahvalni za sve ono što im pruža. Jer je sa njom lepše. Jer je takav poredak stvari, i u borbi protiv njega, oni će izgubiti.


A mi? Ekspolatišemo je do krajnjih granica. Uništavamo, tlačimo. Pa se ljutimo kada krene protiv nas. Žalimo sebe, okrećemo se Bogu sa pitanjem: zašto? Čovek tako često ne voli da pogleda istini u lice. Da prihvati odgovornost. Da malo pretrpi, da bi posle uživao.

A ona priroda u nama? Gde je nestala? Zašto smo se od nje toliko udaljili? Lepa je žena sa babunskim ustima ili zadnjicom, a ne ona koja možda nema takve kvalitete, ali ima one koje joj je priroda podarila. Bolja je veštačka hrana kojoj aditivi daju onaj final touch ili savršen izgled, a ne ona koju smo iz bašte ubrali. Optužujemo ženu koja doji u javnosti jer je pokazala svoju dojku, a ne devojku koja je polugola krenula u izlazak. Za njom se čak i okreću muškarci i navijaju da se još više otkrije. Kljukamo se lekovima i kad treba i kad ne treba, pa se pitamo zašto nam je imunitet sve slabiji. Pa onda izgubimo kontakt sa sopstvenim telom i njegovim snagama, i toliko se udaljimo od njega, da postanemo u potpunosti zavisni od pomoći sa strane. Pre svega u vidu nekih veštačkih pripravaka. Pa onda postanemo zavisni. Ili razvijemo strah: "Ja to neću moći. Šta ako? Šta ako?" A šta ako ti, tvoje telo i tvoj um u stvari to možete? O tome se retko misli. To sve više prestaje da bude mogućnost. Pa ako odlučiš da se u nekim stvarima ipak okreneš prirodi, u sebi i oko sebe, lako budeš svrstan u kategoriju "babaVanga-alternative".


Toga sam naročito postala svesna sad u trudnoći, i nakon porođaja. Porođaj je uvek boleo. Fizički. A sada gotovo svaku trudnicu porođaj boli i psihički. E to je tužno! Ranije se žene njega nisu pribojavale. On je rezultat prirodnog toka stvari. Kad dođe, dobrodošao, i idemo dalje. Sada kod svake trudnice vrlo brzo čujem "šta ako?". Kažu da se svaki treći porođaj u Srbiji završi carskim rezom. Taj medicinski poduhvat je osmišljen zbog određenih visokorizičnih trudnoća. Ne može mi niko reći da je svaka treća trudnoća sad visokorizična. Ako jeste, zašto se ne zapitamo što je to tako?Pa kako se samo frljaju lekovima kod trudnih žena, i onih koje doje. Prijateljici je doktorka prepisala antibiotike za grlo u poznoj trudnoći. Za svaki slučaj, da se ne spusti na pluća. Ne znam kad sam poslednji put čula da bilo ko tek tako dobija antiobiotike za bol u grlu, a kamoli trudnica. Drugoj poznanici je utvrđena rizična trudnoća zbog više stvari, pa je dnevno tokom svih 9 meseci pila barem 8 vrsta lekova. Ok, ja priznajem da su lekovi bili možda neophodni za neki od tih problema, ali njih 9 vrsta! Hej, to je već preterivanje. Iste probleme je imala i moja majka pre 30 godina, pa je samo ležala u bolnici i pratili su je, bez i jednog antibiotika. I rodila zdravu bebu. Lekovi jesu važno dostignuće medicine, ali istovremeno i njen gubitak, sredstvo manipulacije i čest uzrok pada imuniteta. I uzrok otuđenja čoveka od onoga što nam priroda može dati. Ona oko nas. I ona u nama. O frljanju sa antibioticima "za svaki slučaj" ili "šta ako?" kod male bebe od svega nekoliko meseci neću ni da govorim.

Sistemi vrednosti su toliko poljuljani. I kolektivni i individualni. Strahovi su sve veći. Od života, od prirode, od samog sebe. Nesigurnost takođe.

A toliko lepote svako ima u sebi. Na sebi. Pored sebe. Toliko mogućnosti, koje ostanu neiskorišćene. Jer sve više pribegavamo instant rešenjima, koja nam pruže trenutnu utehu, a od problema nas suštinski ne udalje. Već ih samo zamaskiraju. Do sledećeg instant rešenja. Dok se ne nagomilaju. Do neizdrža.

Da li ćemo onda da se okrenemo prirodi? Onom iskonskom što je u svima nama? A što smo tako lako zapostavili. I zaboravili.


Monday, 25 May 2015

Recept za zdrav čokoladni dezert sa jagodama

Čokolada? Zdravo? Ma, jel to moguće? Što da ne! Ako stavite malo kakaa (jer više nije ni potrebno, obzirom da njegovu jačinu), imate jedan usklađeni dezert koji vrlo lako može zadovoljiti vašu potrebu za čokoladom. A sastojci su provereni, bez veštačkih dodataka. Jer ste ga vi pravili.

I odmah da vam kažem - brzo se pravi. Glavni akter su pored kakaa i jagode. Opet! Žurila sam i sa ovim receptom, da imate prilike da ga isprobate, ukoliko vam se svidi. Dok traje sezona jagoda.


Od rucka mi je ostalo malo jecma, pa mi je na pamet palo da napravim i nesto slatko sa njim. Obicno ga mesam sa medom, jabukama i nekim orasastim plodovima, a ovaj put je iz frizidera mamilo voće koje je drugo po redu "omiljenosti za u dezerte" - jagode. Vrlo je jednostavan za napraviti, a krajnji rezultat je jedan lagan i preukusan slatkiš.

Potrebno je (za 3-4 porcije):

pola šolje ječma
šolja vode
2 kašikice kakaa
šaka usitnjenog oraha
20 jagoda srednje veličine
150 ml biljnog mleka
3 kašikice meda (ili agave sirupa)
malo cimeta
orasi i jagode za ukrašavanje


Ječam je potrebno potopiti noć pre (zbog fitinske kiseline koju sam ranije spominjala u receptu sa kinoom). Nakon toga ga isprati i staviti da se kuva. Za ovakve dezerte mnogi ga kuvaju odmah u mleku, ali ja više volim da ga prvo skuvam u vodi. Jer, treba mu baš dugo da se skuva. Oko pola h, možda i malo duže. Kuva se inače u razmeri 2:1, ali slobodno možete dodati i malo više tečnosti. Kada je sva voda isparila, odvojeno sam stavila mleko da se greje i odmah stavila proceđeni ječam u njega. Posle nekog vremena počelo je da se zgušnjava. Potom sam dodala agave sirup i kakao. (Ja uglavnom koristim med i agave sirup kao alternativu šećeru. I ako ga koristim, gledam da to bude žuti šećer. Vodite računa da je med 4x slađi od šećera, agave sirup nešto malo manje od toga, pa shodno tome dozirajte, ukoliko se odlučite za šećer u ovom dezertu.) Kad je došlo do željene gustine, sklonila sam sa vatre, dodala usitnnjen orah i iseckane jagode. Promešala i ostavila da se ohladi.

Bilo je odlično i sutradan. Za doručak! 


Friday, 22 May 2015

Recept: parfe sa jagodama, na srpski način

Pored jabuka, jagode su mi najlepše voće za kombinovati u dezertima. Sada kada im je sezona, muž ih bukvalno svaki dan kupuje na putevima direktno pored njiva gde se beru, i ja sam svaki dan u kuhinji, eksperimentišem sa njima. Toliko ideja, sa bukvalno bilo čime što imate u kuhinji. Od zdravih kaša i kombinovanja sa žitaricama, pa do dodavanja slatke pavlake i ostalih sličnih, malo nezdravijih sastojaka. O smoothijima neću ni da pričam.


Danas vam predstavljam jedan brzinski osvežavajući dezert, poznat u svetu kao parfait (parfe). Jagode ili neko drugo bobičasto voće kombinujete sa sirom, pavlakom, jogurtom, muslijem, keksom, orašastim plodovima. I to u čaši, ako nemate one poslastičarske posudice za njih. Pa se igrate i kombinovanjem sastojaka, ali i njihovim slojevitim ređanjem u posudi. 

Mi ovaj slatkiš zovemo i dezert u čaši. Mogućnosti je bezbroj. A ono na "srpski način" sam dodala iz prostog razloga što mi je u svim varijantama ovog dezerta baza bila nezaobilazni Plazma keks.


Potrebno je (za 4 čaše):

100g mlevene plazme
100-150 ml biljnog mleka
8 kašika domaće granole (radila sam po Milicinom receptu)
20 srednjih jagoda (+12 za dekoraciju)
100 ml slatke biljne pavlake/grčkog jogurta
tečna čokolada

Plazma keks pomešajte sa mlekom. Smesa treba da vam bude gusta, jer je baza ovog dezerta. Ređate prvo njega u čaše. Potom iseckajte jagode uzdužno na dva ili tri dela. Ređajte onda njih. Potom preko stavite po dve pune kašike granole. Onda ide mlečni deo. Na fotkama mi je umućena slatka pavlaka, ali još lepše je sa grčkim jogurtom. Kada njega stavljam, dodam mu malo žutog šećera. Odozgo kao ukras stavite po 2-3 jagode.

Ceo dezert prelijte tečnom čokoladom. Ako nemate kupovnu, uvek možete otopiti tamnu čokoladu za kuvanje. 

Ukoliko nemate domaću granolu, taj sloj možete izostaviti, a onda dodati seckane bademe ili lešnike u plazma sloj. Ja lično volim taj krckavi deo u ovom dezertu, i ne volim da mi izostane. Jednom prilikom sam iznad plazma sloja dodala i malo izlomljenog celog plazma keksa. Mogućnosti je bezbroj. Samo se poigrajte. I gotovi ste za svega par minuta.



Monday, 18 May 2015

Sasvim prirodno.. I pomalo nostalgično...

Zašto je to tako da što više starimo, sve više cenimo ono što je prirodno, ono što je jednostavnije, a često i ono što više nemamo? Ne volim kada mi se u životu potvrdi ona izreka "bićeš svestan šta si imao tek kada to izgubiš". 

Sećam se kada sam bila u pubertetu, da sam baš bila žrtva masovne proizvodnje. Mali paradajz iz babine bašte? Fuj! Dajte mi ovaj kupovni, savršenog oblika, debele kore. Pa i neka je polubezukusan. Tada sam se i nezdravo hranila, kojekakvim prerađevinama. Samo da je brzinski, puno dodataka koji ti daju onaj final touch tom veštačkom proizvodu, pa ti ni ne primetiš da polako postaješ i zavisan od tih koještarija. 

A sada kada sam zavolela kuvanje i kada sam počela da uviđam razlike između onoga što sam napraviš (jer ti to nije ni teško) i onoga što možeš da kupiš, priča je drugačija. Pa još kada tvoj stomak oseti razliku? A kao mlađa sam mislila da je normalno da svaki dan osećam "kamenje u stomaku", jer jednostavno, takav mi je horoskop. Eh, da mi je sada živa moja baka. I da mi je sada one njene bašte, pa da sama odem u nju i uberem ono što želim jesti. Zato cenim svaki trenutak u kom mi se pruži ta mogućnost, i imam potrebu njega i sa drugima da podelim. 


A ne mora ta priča da se odnosi ni samo na hranu. Sada muž i ja lovimo prilike kada barem na weekend getaway možemo da pobegnemo u neku etno priču. Kod rođaka, kod poznatih, kod nepoznatih, pa da im i platimo za taj gušt. I da budemo srećni zbog te retke prilike za kvalitetan beg iz urbane stvarnosti.

A dok sam bila mlađa nervirala me je čitava ta priča oko bakine letnje kuhinje, odmah ispod kukuruzarnika. Meni su hranu donosili gore, u modernu trpezariju i dnevnu sobu. Da mi je sada ta letnja kuhinja. Uf, koliko bih samo slika tamo zabeležila. I baš tamo bih insistirala da jedem. Da bude autentično. Seoski.


Sada cenim i vidim i ono što drugi ne vide. Filmovi i bioskopi usred poljane. Glavni akteri životinje, koje neometano trčkaju po neograđenom dvorištu. Bistra voda koja teče oko tebe i koju možeš piti. Hej, pa gde to ima u 2015. godini? Krupni plan, pa udaljena perspektiva. 


Jer, u stvari, sve je u perspektivi. Koliko daleko možeš videti, a koliko blizu. Pa koju notu svemu dodaš, i koje značenje. Pa na kraju, kojom emocijom to sve obojiš. I kojim intenzitetom.

Život je tu oko nas. Pun lepota. A ono "uživaj u životu i malim stvarima" neka bude svakodnevno geslo, i istovremeno i kratkoročan i dugoročan cilj. Svima!



*Sve fotografije su zabeležene u Daruvaru i Zagrebu, Hrvatska