Za one od vas koji me ne znaju - ja sam psiholog, koji već skoro čitavu deceniju radi sa mladima koji manifestuju problem u ponašanju. U narodu poznatiji kao maloletni delinkventi. Kako je moj blog mesto inspiracije, mesto gde možete čitati i gledati sve što se tiče kreativnosti i proaktivnosti, možda ćete se zapitati otkud ideja da pišem i o ozbiljnijim temama, kao što je upravo pojava maloletničke delinkvencije. Za one koji budu imali strpljenja da tekst isprate do kraja, veza ovog teksta sa kreaKtivnošću će se iskristalisati tokom čitanja.
Poznata je stvar da živimo u zemlji poremećenih vrednosti, egzistencijalne nesigurnosti i neizvesnosti po pitanju budućnosti. Takvo stanje je pogodilo sve slojeve društva, a naročito mlade ljude. Podaci pokazuju da je porast vršenja krivičnih dela kod maloletnika za više od 100% veći u poređenju sa 2005. i 2006. godinom. Krivična dela koja maloletnici čine su sve češća, ali i teža i kompleksnija. Takođe, maloletnici su sve otporniji na tretmane koji su im ponuđeni..
Često dajem izjave za televiziju ili lokalne novine, i novinari mi uvek postavljaju isto pitanje: da li su roditelji krivi za takvo ponašanje njihove dece? Disfunkcionalnosti u porodici su definitivno jedan od uzroka problematičnog ponašanja dece, ali ja ne volim za to samo roditeljeda krivim. Postoje oni koji si prinuđeni da puno rade kako bi deci obezbedili osnovnu egzistenciju. Postoje i oni koji sve rade kako bi trebalo, pa im se deca opet otimaju kontroli. Tu dolazimo do još jednog važnog uzroka delinkvencije, a to su same mlade osobe i njihove karakteristike ličnosti, navike i interesovanja. Jer, ulaskom u punoletstvo od njih se očekuje da su već izgradili odgovornost za svoje postupke, uvid u posledice njihovog ponašanja, kao i umeće da razlikuju društveno poželjno od nepoželjnog ponašanja. No, nisu ni samo oni zaslužni za uticaj na sopstveno ponašanje. Pritisak vršnjaka, nedostatak vannastavnih aktivnosti, dostupnost droga i oružja, i još puno drugih sličnih faktora u njihovoj najbližoj sredini su takođe ti koji oblikuju njih same.
Još jedan bitan faktor u razvoju pojave delinkvencije su svakako mediji. Vrednosti koje oni propagiraju, pogrešni uzori, kao i jurenje za senzacionalizmom, su svakako od velikog uticaja na mlade osobe. I ovde ne želim samo da kritikujem medije. Naprotiv. Želim da naglasim njihovu važnost u prevenciji delinkvencije. Ali, samo kroz pravilno i potpuno izveštavanje. Svakodnevno smo svedoci crne hronike, i sve većeg broja incidenata vezanih za mlade. Međutim, i mladi su ih svesni. Na žalost, više nego što bi mi to i želeli. Pružanjem samo senzacionalističkih vesti o njihovom delinkventom ponašanju ne postiže se puno. Mnogo više bi se postiglo kada bi se uz te vesti davali i konkretni saveti kako da se takvo ponašanje prevaziđe, kome da se obrate, šta da rade u sličnim situacijama. Sličan princip se primenjuje i u svim pričama o pravima dece koje se svakodnevno prezentuju nama i mladima. Oni definitivno imaju prava koja trebaju da se poštuju, ali uz ta prava idu i odgovornosti. A one se nekako ispuste usput, i često ni ne dođu do mladih osoba. Pa onda nije ni čudo što je sve više mladih za koje ne postoje pravila, ne postoji strah niti autoritet.
Još jedan bitan faktor u razvoju pojave delinkvencije su svakako mediji. Vrednosti koje oni propagiraju, pogrešni uzori, kao i jurenje za senzacionalizmom, su svakako od velikog uticaja na mlade osobe. I ovde ne želim samo da kritikujem medije. Naprotiv. Želim da naglasim njihovu važnost u prevenciji delinkvencije. Ali, samo kroz pravilno i potpuno izveštavanje. Svakodnevno smo svedoci crne hronike, i sve većeg broja incidenata vezanih za mlade. Međutim, i mladi su ih svesni. Na žalost, više nego što bi mi to i želeli. Pružanjem samo senzacionalističkih vesti o njihovom delinkventom ponašanju ne postiže se puno. Mnogo više bi se postiglo kada bi se uz te vesti davali i konkretni saveti kako da se takvo ponašanje prevaziđe, kome da se obrate, šta da rade u sličnim situacijama. Sličan princip se primenjuje i u svim pričama o pravima dece koje se svakodnevno prezentuju nama i mladima. Oni definitivno imaju prava koja trebaju da se poštuju, ali uz ta prava idu i odgovornosti. A one se nekako ispuste usput, i često ni ne dođu do mladih osoba. Pa onda nije ni čudo što je sve više mladih za koje ne postoje pravila, ne postoji strah niti autoritet.
Pa se sa razlogom može postaviti pitanje iz naslova: da li su mladi uvek zakon? Ja se slažem da na mladima svet ostaje, i u tom smislu su "zakon". Ali, da li su mladi ti koji sami trebaju da određuju zakon, i da ponekad budu iznad njega?
Ako im na pravi način ne pomognemo i ne budemo uporni u tim nastojanjima, među njima će zavladati još veći haos. A obzirom da na njima svet ostaje, ne smem ni da pomislim na šta bi taj svet ličio, ukoliko im ne pomognemo da iz tog haosa izađu.
.............................................
U skladu sa prethodno navedenim zaključcima, sa vama želim da podelim jedan kratak autorski film, u čijem snimanju sam imala čast da učestvujem. U filmu je urađeno sve što bi trebalo, kako bi se na pravi način pristupilo mladim osobama. Pričano je njihovim jezikom, naglašene su ključne problematične tačke, ali su im u velikoj meri dati i konkretni saveti kako da se ponašaju u rizičnim situacijama. Pa je onda jasno kako su autor filma Milan Nenin i Građanski fond Panonija bili kreaKtivni u svom doprinosu prevencije maloletničke delinkvencije, i kako su dobili svoj post na ovom blogu.
I kako se u ovakvim situacijama za dalje sharovanje obično mora tražiti saglasnost kreatora filma, autor Milan Nenin je tu napravio izuzetak i dao dozvolu da ovaj film podelite sa svima kojima smatrate da bi bio od koristi. Naročito mladim osobama, jer je film njima i namenjen. Ostajte mi dobro, a mi se ponovo čujemo u nekom od narednih pozitivnijih postova!