Drugim rečima: o ljudima i izbegavanju konflikata.
Nešto što mislim da najmanje volim kod ljudi je kada kažu rečenice tipa: "Bolje da ćutim (da ne govorim šta mislim), da ne bih upala u konflikt. Ne volim da se prepirem!". Ne znam odakle da krenem sa objašnjavanjem koliko je ovakav stav pogrešan. Prvo, zar nije razmena mišljenja/dijalog ono što čini osnovu neke zdrave komunikacije?! Mislim, ja volim puno da pričam, ali najviše mrzim kada postavljam pitanja i podstičem razgovor, pa ipak odem kući sa utiskom da sam udavila i samu sebe, a kamoli ćutljivog i mutavog sagovornika. Monolozi nikome ne prijaju!
Pa ti neodređeno odgovaraju, ili ćute i čak ni ne gestikulišu, a ti si npr. u očiglednom problemu i treba ti reakcija, bilo kakva.
Pored ovih, postoje i ljudi koji ni nemaju svoje mišljenje, i koji podilaze sagovorniku i njegovom stavu, samo da se ne bi sukobili. Zaista ne znam šta je od ta dva gore?! Pa ti u početku možda i prija takvo ponašanje sagovornika jer misliš kako si u pravu za sve što si pričao, ali kad shvatiš da je svo vreme u stvari tebi podilazio i nije iznosio svoje mišljenje, onda se zapitaš: da li vredi bilo šta od onoga što sam rekao?!
Zašto bi razmena čak i suprotnih mišljenja uvek morala da se završi konfliktom? Vrlo često ti samo možeš bolje upoznati tu drugu osobu, ili barem produbiti neka svoja funkcionalna uverenja!
Zašto bi razmena čak i suprotnih mišljenja uvek morala da se završi konfliktom? Vrlo često ti samo možeš bolje upoznati tu drugu osobu, ili barem produbiti neka svoja funkcionalna uverenja!
Ja mislim da konflikti nekad mogu biti i konstruktivni, ako mi odlučimo da ih kao takve vidimo. I ako znamo da izvučemo neke zaključke iz njih.
Međutim, treba voditi računa i ne forsirati dijalog po svaku cenu, jer je ponekad u samom startu jasno da ga neće ni biti. Na primer, u situacijama u kojima je sagovornik u stanju jakih emocija, pa se čvrsto drži određenog stava i jasno je da u tom trenutku ne želi ni da te sasluša. Takođe, postoje osobe koje su generalno rigidne, i kojima je glavni životni moto "takav sam i ja se ne menjam", pa shodno tome vrlo često ni ne slušaju ako izraziš stav koji je suprotan njihovom. Postoje opet i osobe kojima je aktivno slušanje slaba strana. Pa ili te stalno prekidaju jer smatraju da su oni ti koji treba da pričaju, ili te "kao slušaju", a u svojoj glavi obrću ko zna šta. I često se ni ne izjasne nakon tvog izlaganja. E takvi meni najmanje prijaju. Ja njih svrstavam u grupu ljudi popularno znanih kao "nit` smrdi nit` miriše", a tih se najviše treba kloniti.
Još jedna vrsta dijaloga koje sam naučila da izbegavam je u situacijama kada se u socijalnim mrežama diskutuje o nekim osetljivim temama, npr. o geyevima, vakcinaciji, AD mleku i sl. Čak i kada pažljivo biraš reči, i dalje je to pisani medij, te puno toga osobe mogu pročitati i između redova, čak i onda kada ti namera ni nije bila da nešto ostaviš za između redova. Pa se onda samo iznerviraš jer si imao najbolju nameru, a neko se uvredio jer je mislio da insinuiraš nešto što u stvari ni nisi. To je opasnost ovakve vrste komunikacije. Jer da je ta razmena mišljenja bila uživo, sagovornik bi mogao da prati i tvoju gestikulaciju i ton glasa, pa bi postojala veća šansa da te ne shvati pogrešno. A i imao bi više prilika za repliku i dodatno pojašnjavanje, što bi takođe moglo pomoći boljem razumevanju. Jer, ne zaboravite: nije eventualan sukob mišljenja ono što treba da izbegavate. U pitanju je nešto drugo. Kažu da je samo 20% konflikata zbog razlike u mišljenju, a da je čak 80% zbog pogrešne neverbalne komunikacije (gestikulacije, stava tela, jačine glasa, itd.).
I zato, bolje radite na svojoj neverbalnoj i asertivnoj komunikaciji, nego što izbegavate razmenu mišljenja! A kada su osetljive teme u pitanju, najbolje je o njima pričati uživo.
