Zašto je to tako da što više starimo, sve više cenimo ono što je prirodno, ono što je jednostavnije, a često i ono što više nemamo? Ne volim kada mi se u životu potvrdi ona izreka "bićeš svestan šta si imao tek kada to izgubiš".
Sećam se kada sam bila u pubertetu, da sam baš bila žrtva masovne proizvodnje. Mali paradajz iz babine bašte? Fuj! Dajte mi ovaj kupovni, savršenog oblika, debele kore. Pa i neka je polubezukusan. Tada sam se i nezdravo hranila, kojekakvim prerađevinama. Samo da je brzinski, puno dodataka koji ti daju onaj final touch tom veštačkom proizvodu, pa ti ni ne primetiš da polako postaješ i zavisan od tih koještarija.
A sada kada sam zavolela kuvanje i kada sam počela da uviđam razlike između onoga što sam napraviš (jer ti to nije ni teško) i onoga što možeš da kupiš, priča je drugačija. Pa još kada tvoj stomak oseti razliku? A kao mlađa sam mislila da je normalno da svaki dan osećam "kamenje u stomaku", jer jednostavno, takav mi je horoskop. Eh, da mi je sada živa moja baka. I da mi je sada one njene bašte, pa da sama odem u nju i uberem ono što želim jesti. Zato cenim svaki trenutak u kom mi se pruži ta mogućnost, i imam potrebu njega i sa drugima da podelim.
A ne mora ta priča da se odnosi ni samo na hranu. Sada muž i ja lovimo prilike kada barem na weekend getaway možemo da pobegnemo u neku etno priču. Kod rođaka, kod poznatih, kod nepoznatih, pa da im i platimo za taj gušt. I da budemo srećni zbog te retke prilike za kvalitetan beg iz urbane stvarnosti.
A dok sam bila mlađa nervirala me je čitava ta priča oko bakine letnje kuhinje, odmah ispod kukuruzarnika. Meni su hranu donosili gore, u modernu trpezariju i dnevnu sobu. Da mi je sada ta letnja kuhinja. Uf, koliko bih samo slika tamo zabeležila. I baš tamo bih insistirala da jedem. Da bude autentično. Seoski.
A dok sam bila mlađa nervirala me je čitava ta priča oko bakine letnje kuhinje, odmah ispod kukuruzarnika. Meni su hranu donosili gore, u modernu trpezariju i dnevnu sobu. Da mi je sada ta letnja kuhinja. Uf, koliko bih samo slika tamo zabeležila. I baš tamo bih insistirala da jedem. Da bude autentično. Seoski.
Sada cenim i vidim i ono što drugi ne vide. Filmovi i bioskopi usred poljane. Glavni akteri životinje, koje neometano trčkaju po neograđenom dvorištu. Bistra voda koja teče oko tebe i koju možeš piti. Hej, pa gde to ima u 2015. godini? Krupni plan, pa udaljena perspektiva.
Jer, u stvari, sve je u perspektivi. Koliko daleko možeš videti, a koliko blizu. Pa koju notu svemu dodaš, i koje značenje. Pa na kraju, kojom emocijom to sve obojiš. I kojim intenzitetom.
Život je tu oko nas. Pun lepota. A ono "uživaj u životu i malim stvarima" neka bude svakodnevno geslo, i istovremeno i kratkoročan i dugoročan cilj. Svima!
*Sve fotografije su zabeležene u Daruvaru i Zagrebu, Hrvatska