Skroz je OK

Pre neki dan sam pročitala predivan afirmativni tekst o dojenju. Podstakao me je da napišem nešto slično po pitanju roditeljstva. Možda će se neko od vas pronaći u ovim afirmacijama koje slede. Ja neke od njih sebi ponavljam svaki dan.

OK je da ponekad pomisliš da je tvoje dete najgore.
OK je da pomisliš kako je tvoje dete najbolje.
OK je da poželiš da nešto drugačije radi.
OK je da osećaš ponos jer nešto radi baš tako kako radi.


OK je da te ponekad mrzi da mu spremiš još jedan odvojen obrok, pa mu ponudiš siku.
OK je da ga izvedeš u šetnju u prljavoj majici. Jer si ga baš tada presvukla po 100. put tog dana.

OK je kad se iznerviraš jer ne znaš kako ćeš sve postići.
OK je kad osetiš ponos, jer si sve postigla.


OK je da posle 100. buđenja u toku noći, malo podvičeš.
OK je i ako te posle zbog toga grize savest, pa ga ljubiš isto tako 100 puta.
OK je ako veruješ da će baš to ispraviti stvari.

OK je da ponekad imaš osećaj da bi ga "bacila sa terase".
OK je i da ponekad hoćeš da zaplačeš jer misliš da ćeš puknuti od ljubavi prema njemu.
OK je da osećaš kako bi dala sve za njega. I kako bi ga baš slatko razmazila.
OK je ako je počeo da plače, a ti kažeš "Evo mame", dok završavaš poruku na Viberu.


OK je da poželiš da izađeš, da se napiješ i ni o čemu ne razmišljaš.
OK je i da osetiš da ti u stvari ne fali ludi provod, i da ti je najbolje baš tu pored njega.

OK je da pomisliš kako je roditeljstvo baš naporno.
OK je da pomisliš kako bi ti trebao samo jedan dan da budeš sama i da "dušu odmoriš".
OK je i da ti on nedostaje i da ne znaš šta ćeš od sebe kada napokon na par sati ostaneš sama.