Odluke
Često su prekretnica u životu, a još češće svojevrsan teret koji bi najradije prosledili nekom drugom. Podrazumevaju puno odgovornosti, jer sa sobom nose rizik da možda nećemo biti u pravu, i da ćemo zbog eventualnog pogrešnog izbora trpeti negativne posledice. Međutim, u životu su one vrlo često neizbežne, te je zato najbolje prihvatiti njihovu neminovnost. A kako se to radi? Ne baš lako. Nikad definitivno. Jer, život ih je pun. I taman kad mislimo da smo završili sa svim bitnim odlukama u životu, i u olakšanju skinuli znoj sa čela, on nas iznenadi sa nekom novom. Kako sad? Gde sad? Zašto opet ja?
Moj moto po pitanju odluka je "bolje da se kajem zbog nečega što sam uradila, nego zbog nečega što nisam". Tako ću barem znati da sam pokušala i da sam dala sve od sebe, dok u drugom slučaju ono "Eee, da sam..." (mene, barem) u pojam ubija. Mislim da žaljenje za onim što sam mogla, a ni sama ne znam zašto nisam, koči dalji razvoj, ostavlja me zarobljenim u prošlosti i utiče na moje samopouzdanje. Krivica i bes na sebe često su naši najveći neprijatelji! A da sam grešila time što sam uporno pokušavala da dam sve od sebe, jesam. Na primer, uporno davala šanse muškarcima koji to nisu zaslužili, davala puno energije prijateljima koji to takođe nisu zaslužili, prelazila preko velikih povređivanja od strane osoba koje toga nisu bile vredne, i sl. Ali, i dalje mislim da mi je tako bilo lakše, jer znanje da sam ja uradila sve što sam mogla a da druga osoba nije ispala fer je mnogo lakše od onoga "A da sam mu dala drugu šansu, možda bi se sve promenilo. Ah, što nisam!". Drugim rečima: "Jbg. Sad je kasno!" Uf, to bih baš teško podnela.
Smatram da u životu puno toga zavisi od nas samih. Od odluka koje donosimo, osećanja koja sebi dozvolimo, ili onih koja potiskujemo. No, iako se psiholog u meni tome nekad protivi, u moru situacija bila sam svedok da, iako sam dala sve od sebe, to ipak nije bilo dovoljno. Jer su važnu ulogu u datoj situaciji imali i neki drugi ljudi, ili pak "nešto u vazduhu". Da li je to sudbina, ili koznaštalije, ali uticalo je.
Definitivno najbolja odluka koju sam donela u životu je izbor čoveka za koga sam se udala, kao i odluka da rodim u trenutku u kom smo to uradili. Oboje se iživeli, društvo polako počelo da se razilazi, provod da jenjava. Sada jako retko imam osećaj da nešto propuštam, i mogu u potpunosti da se posvetim svom zvrku.
Dobra dela
Jedna od čestih odluka koje nam svaki dan nosi je kako da se ophodimo prema drugim ljudima. Bliskim, poznatim, ali i nepoznatima, ljudima u potrebi. Kod mnogih se te odluke završe sa "Baš me briga. Ni meni on ne pruža to i to... Ne meni niko nije pomogao kada sam...". Nemojmo se praviti fini. Sigurno se svakome barem jednom u životu omakla neka rečenica tog tipa. Jer svi ponekad osećamo da smo povređeni, uskraćeni, razočarani. Ali, isto tako sam sigurna da vrlo često i činimo razna dobra dela prema ljudima, svaki dan, a da toga nismo ni svesni. To ne mora biti ništa transparentno, ili veliko, ali nekom može puno značiti.
Ja jesam vrlo često slala poruke u humanitarne svrhe, uplaćivala na račune koliko sam mogla (jednom čak i više nego što sam mogla, ali mi je to u tom trenutku to veoma značilo), ali ne volim o tome detaljnije da pričam. No, ne mislim da su samo to moja dobra dela. Osmeh koji uputim nekom, neki kompliment, takođe su po meni dobro delo, jer toj osobi mogu ulepšati dan. Baš sam pre neki dan jednoj poznanici rekla kako mi je predivna osoba jer mi se tih dana činilo da je baš na razne strane pomagala ljudima. Jedna - dve rečenice nju su toliko razgalile, da mi se ceo dan zahvaljivala, govorivši kako joj skoro niko nije toliko ulepšao dan.
A tek kako je ona svojom tom srećom meni ulepšala dan?!
Život u Srbiji
Jedna od najčešćih odluka koju mladi ovde već godinama donose je, nažalost, da li ostati u Srbiji? Tužno je što time uopšte moramo da se bavimo, ali tako je. Moram priznati da sam jedna od retkih (sad već ne tako) mladih osoba koja se time nikad nije bavila. Možda zato što sam odrastala u funkcionalnoj porodici, nisam nikad gladovala, našla posao u struci odmah nakon završetka fakulteta (koji je doduše samo simbolično plaćen, ali ajd'), uspela da dobijem svoj stan bez kredita (dosta mali, ali ajd'), srećno se udala, zatrudnela bez puno pokušaja. Što bih ja rekla "nisam imala onaj krajnji očaj i beznađe" koji te nateraju da se negde seliš. Puno mojih poznanika je po "belom svetu", ali i ja bih verovatno tako postupila da sam bila na njihovom mestu. Oni mahom nisu mogli da nađu posao ovde, iznajmljivali su stanove, nisu imali emotivne veze. Niti dobrih prilika za ostanak na vidiku. Praktično, nije bilo puno toga što bi ih vezivalo za ovu zemlju.
A priznajem i da se divim njihovoj hrabrosti da odu. Nikada nisam volela da o "gastošima" govorim u fazonu "Baš ga briga. Živi u Engleskoj. Zgrće lovu. A ja?". A šta "A ja?". Te iste osobe rintaju po ceo dan u tom istom inostranstvu, bez kučeta i mačeta, daleko od svih svojih. Žive za godišnji odmor koji će verovatno provesti u Srbiji. Ali, znaju barem da se taj trud isplati. Imaju perspektivu tamo, pa samim tim i strpljenje i volju da giljaju. Što je u majci Srbiji nažalost retko.
Kakav je vaš stav o odlukama? O životu u Srbiji? Volela bih čuti.
*Ovaj tekst je inspirisan blogoigricom koju je započela Negoslava na svom blogu. Na sva pitanja koja su tamo postavljena pokušala sam da odgovotim u vidu teksta i zajedničkih imenitelja, jer mi je taj način bliskiji.