Danas je mom prvencu rođendan. Prvi. U životu svakog roditelja, naročito majke, to nije samo još jedan neki tamo rođendan. To je dan kada sam se prisetila svega što se desilo na ovaj dan prošle godine. Vividno, kao da je juče bilo. Setila sam se svake kontrakcije, svakog njegovog i svog pokreta, te momenta kada sam ga donela na ovaj svet. Pa potom čula njegov prvi vrisak - udisaj života sa druge strane mog stomaka, koji je bio njegov dom prethodnih 9 meseci. Puno je tu emocija, pomešanih i uzbudljivih.
A onda sam se setila i svega što sam naučila u proteklih godinu dana. O njemu, o sebi, o roditeljstvu. I po ko zna koji put shvatila koliko sam neke svoje stavove izmenila. Koliko samo dete može da te okrene za 360 stepeni i iz korena promeni neka tvoja uverenja. I koliko često si u stvari neuk po pitanju mnogih stvari u roditeljstvu dok ne postaneš taj roditelj, pa uvidiš kako si u stvari često bio u onoj situaciji "kako mali Perica zamišlja roditeljstvo". Naročito kada su u pitanju one rečenice tipa "ja neću nikad..." ili "ja ću to tako i tako". Aha, čekaj da vidiš kakvog ćeš zvrka dobiti.
Dojenje
Ono što je sigurno je da sam oduvek znala da ću dojiti. Na to gledam kao prirodan tok stvari, te je bilo logično da istrajem u toj borbi, i zajedno sa zvrkom uspostavim trajno dojenje. Međutim, sećam se da sam pre svoje trudnoće sestri jednom prilikom rekla kako bi za mene idealno bilo kada bih ga dovela do modusa: siki ujutro, posle podne, i pre spavanja. A šta sam ja tada znala o dojenju na zahtev, uobročavanju, siki kao utehi a ne samo hrani, i sl? Odmah po porođaju nekako mi je prirodno bilo da ga dojim kad god to zatraži, umesto da mu ja ukazujem kada je to on gladan. Evo nas sad već godinu dana u uspešnom dojenju. Siku mu vadim kad god, gde god. U kući, u restoranu, na ulici. Ležećki, sedeći, stojećki. Na 5 minuta, na pola sata, na 2 sata. I Bože, koliko oboje uživamo u tome!
Zajedničko spavanje
Sećam se da sam ranije pričala ono čuveno "ljubimca i dete nikako u bračni krevet". To geslo sam prekršila još kod čuvanja sestrine kuce Nuške. Već prvi put kad smo je čuvali, spavala je naravno sa nama u krevetu. I kada nam se rodio sin, već posle neke dve nedelje (kada sam malo došla sebi) sam ga prebacila kod nas u bračni krevet. Tako mi je bilo lakše zbog dojenja, a i nekako mi se činilo prirodnim. Nisam bila opuštena sa saznanjem da je u krevecu pored mog kreveta. Muž je još pre toga pobegao u dnevnu sobu, jer sin nije znao da spoji ni 1h spavanja, a muža svaki radni dan čekaju vožnje po celoj Vojvodini.
Oh, kako sam samo ranije komentarisala ovakve situacije. Gotovo, razvod! Beba ušla u krevet, oterala tatu. Ali, ljudi moji, kako ni tu nije sve crno/belo. U početku se jesam pribojavala zbog mogućeg udaljavanja sa suprugom, ali me je vrlo brzo i on uverio da do toga neće doći. Situacija nam nameće trenutno stanje stvari i mi je moramo prihvatiti kao takvu. A ostalo ćemo u hodu. I Bože, kako jesam uživala u spavanju sa detetom tih prvih par meseci. On se jeste često i tada budio, ali se još nije pomerao. Dam mu siku i oboje nastavimo da spavamo. Vrlo često zagrljeni. Zar nije to logičan sled stvari? U meni je bio 9 meseci. Zašto bih ga prisilno odvajala i noću, kad već danju mora nekad i sam da leži i upoznaje svet.
Situacija je htela da se pri njegovom propuzavanju njegovo spavanje trajno počelo na gore menjati, te smo došli do njegovog ispadanja sa kreveta i pored svih ograda, u jednom navratu i modrice na čelu, a spavanje se već mesecima svodilo na maksimalno 2h u kontinuitetu, što je počelo i njega umarati, pa je ceo dan bio nervozan i hteo da nadoknadi san koji je u toku noći propustio. Sada spava u svom krevecu, ali to je jedna tema kojoj bi valjalo posvetiti zaseban post, jer baš imamo materijala.
Uspavljivanje
Slično prethodnoj temi, imala sam u par navrata stav i o uspavljivanju beba: "Tako malo dete da do ponoći bude budno! Neće meni moje dete tako!". E moja ti. Zato sam možda i dobila malog nespavača, čije je uspavljivanje čak prvih 6-7 meseci trajalo od 20h pa često i do posle ponoći. Primenjivali smo sve metode i u krugu prolazili kroz faze očaja pa prihvatanja situacije takve kakva jeste. Od sike, pa ruku, marame, uz aspirator, muziku, upaljeno svetlo, ugašeno. Preko galame, pa do tišine. I ništa. On jednostavno nije voleo da zaspi. Nije znao.
Sada ima svoje vreme kada bez problema zaspi. Došao je trenutak kada je on odlučio da će tako biti.
Vrtić
Mislim da sam i ovu temu u par navrata ranije komentarisala u fazonu: "Ma ok je vrtić odmah po majčinom vraćanju na posao. Super je za detetovu socijalizaciju." Pa za prve dane adaptacije deteta pomišljala kako to nije strašno. Pa moraju deca malo plakati, i šta sad?!
Eee, nama sad to predstoji i ja se raspadam. Verujem da će zvrk bolje to podneti od mene. Naravno, pred njim ću biti jaka, ali kad izađem iz zgrade ne mogu da garantujem za svoje ponašanje. Sada sam stava da bih sve dala da mogu barem još godinu dana da budem sa njim. Barem dok ne izgradi svoj imunitet. Jer on se najviše gradi do njegove druge godine. I čemu ono spartansko "Neka se čeliči, šta će mu faliti?". Kakvo čeličenje - ljudsko biće je u pitanju. Moj sin! Ima vremena za socijalizaciju. Od druge, treće godine. Neće on nigde zakasniti.
Nažalost, nemam uslova za ostajanje kući sa njim, niti za obezbeđivanje nekog čuvanja. U vrtić mora krenuti.
Navike iz "prethodnog" života
Meni je pre trudnoće jasno bilo da neću imati vremena za izlaske kao ranije, za sate besposličarenja, maratonska gledanja serija, čitanja knjiga, ali sam zamišljala kako ću tamo negde posle bebinog 6. meseca (ne znam otkud mi baš taj mesec?!) sa kumom odrediti jedan dan u nedelji kada ćemo se bez pogovora viđati bez dece. Kako ću isto tako jedan dan u nedelji odrediti za posvećivanje mužu, isto tako bez deteta. Kako ću u neznamkomtamomesecu već ostavljati dete da spava kod bake i deke.
Moje dete sada ima godinu dana, i ja praktično ništa od toga još nisam realizovala. Razlog su delimično i kojekakve okolnosti za koje tada nisam mogla znati (kuma zatrudnela, pa se porodila, sin još ne spava celu noć da bih ga negde mogla ostaviti, i sl.), ali da vam pravo kažem - nemam ni neku želju za tim. Jesam imala malu krizu kada je bio Exit, i baš sam želela da idem i da se otkačim, i još u par navrata mi se baš izlazilo, ali to je to za ovih godinu dana. Postoje roditelji koji od prvog dana gledaju kako što pre da se vrate na staro. I koji o detetu pričaju uglavnom u smislu kako su ga lepo doveli pod kontrolu. Hrane ga, presvuku, naučili su ga da ćuti, da malo plače. U fazonu "zna se red". Pa još kada imaju puno pomoći sa strane, gde će im kraj biti. Uhuuu, dete ima 3 meseca a mi već u izlasku.
A postoje i oni drugi roditelji. Kojima su glavni događaji dana koliko su se nosali (iako ih nekad to i nervira), koliko je beba sikila, pa kada prospe hranu na pod i ceo se ubrlja, oni to fotkaju i postave na fejs. Ne sramote se. A baš su ranije mislili kako će ih ti nervirati. Jer, to je baš slatko. Beba je još mala za neka čvršća pravila, biće vremena za njih. Neki bi rekli da su ovi drugi haotični, ali ja se ne slažem. Ja sam jedna od takvih roditelja.
..........
Ima još 1000 Ja neću nikad koja mi svaki dan samo naviru, onako đavolski, podsećajući me na još jednu čuvenu krilaticu: Nikad ne reci nikad. I verujem da će se mnogi roditelji naći u njima. Ali i neka vaša drugarica, sestra, kuma. Jedno je kada zamišljamo sebe kao roditelja, a drugo je kada to i postanemo. Niko vam ne može reći kakvo dete ćete dobiti, niti kako ćete se vi snaći kao roditelji. Koji stilovi će vam prijati. Svakom roditelju je potrebno vreme da se adaptira, da pronađe sebe i ustali svoje vaspitne stavove. I svako od njih mora proći barem kroz jedno vatreno krštenje "Ja neću nikad. Aha, sad ćeš da vidiš!"
Odgajanje deteta je najveći zadatak koji neko može dobiti i neminovno je da će on biti pun učenja na greškama, jer to je najbolji način za izgradnju ličnih uverenja. Optuživanjem ili nepružanjem mogućnosti da roditelj odluči da se oproba možda baš u nekoj metodi dijametralno različitoj od one koju je propagirao, samo mu još više otežavamo i teramo ga da iznova u glavi vrti neka razmišljanja i odluke koje je verovatno već sto puta prevrteo, i zbog kojih ga je već nekoliko puta bolela glava.
Stavovi su tu da se menjaju i dozvolite to ljudima oko sebe. Naročito novopečenim roditeljima
Situacija je htela da se pri njegovom propuzavanju njegovo spavanje trajno počelo na gore menjati, te smo došli do njegovog ispadanja sa kreveta i pored svih ograda, u jednom navratu i modrice na čelu, a spavanje se već mesecima svodilo na maksimalno 2h u kontinuitetu, što je počelo i njega umarati, pa je ceo dan bio nervozan i hteo da nadoknadi san koji je u toku noći propustio. Sada spava u svom krevecu, ali to je jedna tema kojoj bi valjalo posvetiti zaseban post, jer baš imamo materijala.
Uspavljivanje
Slično prethodnoj temi, imala sam u par navrata stav i o uspavljivanju beba: "Tako malo dete da do ponoći bude budno! Neće meni moje dete tako!". E moja ti. Zato sam možda i dobila malog nespavača, čije je uspavljivanje čak prvih 6-7 meseci trajalo od 20h pa često i do posle ponoći. Primenjivali smo sve metode i u krugu prolazili kroz faze očaja pa prihvatanja situacije takve kakva jeste. Od sike, pa ruku, marame, uz aspirator, muziku, upaljeno svetlo, ugašeno. Preko galame, pa do tišine. I ništa. On jednostavno nije voleo da zaspi. Nije znao.
Sada ima svoje vreme kada bez problema zaspi. Došao je trenutak kada je on odlučio da će tako biti.
Vrtić
Mislim da sam i ovu temu u par navrata ranije komentarisala u fazonu: "Ma ok je vrtić odmah po majčinom vraćanju na posao. Super je za detetovu socijalizaciju." Pa za prve dane adaptacije deteta pomišljala kako to nije strašno. Pa moraju deca malo plakati, i šta sad?!
Eee, nama sad to predstoji i ja se raspadam. Verujem da će zvrk bolje to podneti od mene. Naravno, pred njim ću biti jaka, ali kad izađem iz zgrade ne mogu da garantujem za svoje ponašanje. Sada sam stava da bih sve dala da mogu barem još godinu dana da budem sa njim. Barem dok ne izgradi svoj imunitet. Jer on se najviše gradi do njegove druge godine. I čemu ono spartansko "Neka se čeliči, šta će mu faliti?". Kakvo čeličenje - ljudsko biće je u pitanju. Moj sin! Ima vremena za socijalizaciju. Od druge, treće godine. Neće on nigde zakasniti.
Nažalost, nemam uslova za ostajanje kući sa njim, niti za obezbeđivanje nekog čuvanja. U vrtić mora krenuti.
Navike iz "prethodnog" života
Meni je pre trudnoće jasno bilo da neću imati vremena za izlaske kao ranije, za sate besposličarenja, maratonska gledanja serija, čitanja knjiga, ali sam zamišljala kako ću tamo negde posle bebinog 6. meseca (ne znam otkud mi baš taj mesec?!) sa kumom odrediti jedan dan u nedelji kada ćemo se bez pogovora viđati bez dece. Kako ću isto tako jedan dan u nedelji odrediti za posvećivanje mužu, isto tako bez deteta. Kako ću u neznamkomtamomesecu već ostavljati dete da spava kod bake i deke.
Moje dete sada ima godinu dana, i ja praktično ništa od toga još nisam realizovala. Razlog su delimično i kojekakve okolnosti za koje tada nisam mogla znati (kuma zatrudnela, pa se porodila, sin još ne spava celu noć da bih ga negde mogla ostaviti, i sl.), ali da vam pravo kažem - nemam ni neku želju za tim. Jesam imala malu krizu kada je bio Exit, i baš sam želela da idem i da se otkačim, i još u par navrata mi se baš izlazilo, ali to je to za ovih godinu dana. Postoje roditelji koji od prvog dana gledaju kako što pre da se vrate na staro. I koji o detetu pričaju uglavnom u smislu kako su ga lepo doveli pod kontrolu. Hrane ga, presvuku, naučili su ga da ćuti, da malo plače. U fazonu "zna se red". Pa još kada imaju puno pomoći sa strane, gde će im kraj biti. Uhuuu, dete ima 3 meseca a mi već u izlasku.
A postoje i oni drugi roditelji. Kojima su glavni događaji dana koliko su se nosali (iako ih nekad to i nervira), koliko je beba sikila, pa kada prospe hranu na pod i ceo se ubrlja, oni to fotkaju i postave na fejs. Ne sramote se. A baš su ranije mislili kako će ih ti nervirati. Jer, to je baš slatko. Beba je još mala za neka čvršća pravila, biće vremena za njih. Neki bi rekli da su ovi drugi haotični, ali ja se ne slažem. Ja sam jedna od takvih roditelja.
..........
Ima još 1000 Ja neću nikad koja mi svaki dan samo naviru, onako đavolski, podsećajući me na još jednu čuvenu krilaticu: Nikad ne reci nikad. I verujem da će se mnogi roditelji naći u njima. Ali i neka vaša drugarica, sestra, kuma. Jedno je kada zamišljamo sebe kao roditelja, a drugo je kada to i postanemo. Niko vam ne može reći kakvo dete ćete dobiti, niti kako ćete se vi snaći kao roditelji. Koji stilovi će vam prijati. Svakom roditelju je potrebno vreme da se adaptira, da pronađe sebe i ustali svoje vaspitne stavove. I svako od njih mora proći barem kroz jedno vatreno krštenje "Ja neću nikad. Aha, sad ćeš da vidiš!"
Odgajanje deteta je najveći zadatak koji neko može dobiti i neminovno je da će on biti pun učenja na greškama, jer to je najbolji način za izgradnju ličnih uverenja. Optuživanjem ili nepružanjem mogućnosti da roditelj odluči da se oproba možda baš u nekoj metodi dijametralno različitoj od one koju je propagirao, samo mu još više otežavamo i teramo ga da iznova u glavi vrti neka razmišljanja i odluke koje je verovatno već sto puta prevrteo, i zbog kojih ga je već nekoliko puta bolela glava.
Stavovi su tu da se menjaju i dozvolite to ljudima oko sebe. Naročito novopečenim roditeljima