O strahu i ljubavi se puno priča ovih dana. U različitim kontekstima. Uglavnom kao o emocijama koje isključuju jedna drugu. Ljubavlju protiv straha, strahom poništavamo ljubav. I ostala razmišljanja u tom pravcu.
I ja sam puno razmišljala o njima. Ponajviše o tome kako se one inkorporiraju u vaspitanje mog sina. I pitala sam se da li je dovoljno samo da svoje dete učim ljubavi? Da li je to magučno rešenje za sve probleme koji ga čekaju?
I ja sam puno razmišljala o njima. Ponajviše o tome kako se one inkorporiraju u vaspitanje mog sina. I pitala sam se da li je dovoljno samo da svoje dete učim ljubavi? Da li je to magučno rešenje za sve probleme koji ga čekaju?
Da, važno je da moje dete voli druge ljude. Da im želi ono što bi i sebi. Ljubav je ta koju često tako lako zaboravljamo. Ona se podrazumeva, pa se često misli da ne mora ni da se pokaže.
Verujem da se ljubav ljubavlju vraća. Nažalost, to nije uvek odmah vidljivo. Vrlo često je potrebno strpljenje i izvesno "trpljenje" da bi došli do uvida kako se naša ljubav istom takvom vratila.
Ljubav prema drugima. Ja zaista verujem u to dobro u ljudima. U spremnost i volju da pomognu, da se interesuju, da ti stave do znanja da su tu ako su ti potrebni. Nekad je samo jedna reč podrške veća od bilo kog poklona koji ti neko može dati.
Verujem da se ljubav ljubavlju vraća. Nažalost, to nije uvek odmah vidljivo. Vrlo često je potrebno strpljenje i izvesno "trpljenje" da bi došli do uvida kako se naša ljubav istom takvom vratila.
Ljubav prema drugima. Ja zaista verujem u to dobro u ljudima. U spremnost i volju da pomognu, da se interesuju, da ti stave do znanja da su tu ako su ti potrebni. Nekad je samo jedna reč podrške veća od bilo kog poklona koji ti neko može dati.
Ali, važno je da moje dete voli i sebe. Učiću ga kako da bude samopouzdan i kako da misli svojom glavom.
Nije dobro da izbegava verbalne konflikte i strahuje od njih. Da ne gradi i ne iznosi svoj stav samo da se ne bi sukobio sa drugima.
Sukobi mogu biti konstruktivni i mogu nas unaprediti kao ličnosti. Kao i naše odnose sa drugima. Samo ako smo dovoljno umešni da u njima ne zaboravimo i potrebe drugih.
Sukobi mogu biti konstruktivni i mogu nas unaprediti kao ličnosti. Kao i naše odnose sa drugima. Samo ako smo dovoljno umešni da u njima ne zaboravimo i potrebe drugih.
Ne mislim da treba da ćuti i da treba na šamar da odgovori hlebom. Tako nastaju žrtve vršnjačkog nasilja. Ali, volela bih kada bi naučio da ne može uvek sam da se izbori sa problemom i ljudima, i da se ne plaši da potraži pomoć. Strah ga tada samo bespotrebno može kočiti da dobije ljubav od drugih.
Strah od novog.
Strah od drugačijeg.
Od neplaniranog.
Neizvesnog.
Strah od ponavljanja grešaka, strah od pravljenja novih.
Volela bih kada bi se uspešno izborio sa svim tim strahovima. Ali opet, ne bi valjalo ni da je neustrašiv. Neke životne situacije prosto nam nalažu da zastanemo. Da se zapitamo, da promislimo, pre nego što kažemo "hop". Mlade osobe koje to ne rade postaju delinkventne. A ja ni to ne želim svom sinu.
Pa koje je onda magično rešenje? Da li je ljubav u svakom slučaju jedino magično rešenje? A da li strah uvek samo koči?
Ljubav prija, ljubav nas neguje, ljubav nas mazi. Ne vidim razlog da je izbegavamo. No vidim razlog da je u izvesnim situacijama doziramo, jer u suprotnom možemo ispasti naivni i lakomisleni.
Sa druge strane, strah ne treba uvek izbegavati. On nas ponekad može štititi. Od grešaka. Od brzopletosti. Od povređivanja. Sebe. I drugih.
Šta vi mislite o strahu i ljubavi u vaspitanju?
Strah od novog.
Strah od drugačijeg.
Od neplaniranog.
Neizvesnog.
Strah od ponavljanja grešaka, strah od pravljenja novih.
Volela bih kada bi se uspešno izborio sa svim tim strahovima. Ali opet, ne bi valjalo ni da je neustrašiv. Neke životne situacije prosto nam nalažu da zastanemo. Da se zapitamo, da promislimo, pre nego što kažemo "hop". Mlade osobe koje to ne rade postaju delinkventne. A ja ni to ne želim svom sinu.
Pa koje je onda magično rešenje? Da li je ljubav u svakom slučaju jedino magično rešenje? A da li strah uvek samo koči?
Ljubav prija, ljubav nas neguje, ljubav nas mazi. Ne vidim razlog da je izbegavamo. No vidim razlog da je u izvesnim situacijama doziramo, jer u suprotnom možemo ispasti naivni i lakomisleni.
Sa druge strane, strah ne treba uvek izbegavati. On nas ponekad može štititi. Od grešaka. Od brzopletosti. Od povređivanja. Sebe. I drugih.
Šta vi mislite o strahu i ljubavi u vaspitanju?