Već danima razmišljam o ljudima u nekom drugom pravcu. Od kad sam čitala o plemenu Dinka iz Afrike, i gledala njihove slike, nisam mogla a da se ne zapitam: da li je u odnosu na njih civilizacija u 21. veku zaista napredovala? Ili su ova plemena još uvek u nekim stvarima za korak ispred nas? Koliko god to suludo zvučalo. Danas još uvek postoje narodi koji su vezani za prirodu. Prirodu oko sebe, i prirodu u sebi. Žive u saživotu sa njom. Neguju je, prate je, ne uništavaju. Uzimaju ono što im sama nudi. Pa i kada ih neprijatno iznenadi, ne ljute se na nju. Nastavljaju da je poštuju. Jer su zahvalni za sve ono što im pruža. Jer je sa njom lepše. Jer je takav poredak stvari, i u borbi protiv njega, oni će izgubiti.
A mi? Ekspolatišemo je do krajnjih granica. Uništavamo, tlačimo. Pa se ljutimo kada krene protiv nas. Žalimo sebe, okrećemo se Bogu sa pitanjem: zašto? Čovek tako često ne voli da pogleda istini u lice. Da prihvati odgovornost. Da malo pretrpi, da bi posle uživao.
A ona priroda u nama? Gde je nestala? Zašto smo se od nje toliko udaljili? Lepa je žena sa babunskim ustima ili zadnjicom, a ne ona koja možda nema takve kvalitete, ali ima one koje joj je priroda podarila. Bolja je veštačka hrana kojoj aditivi daju onaj final touch ili savršen izgled, a ne ona koju smo iz bašte ubrali. Optužujemo ženu koja doji u javnosti jer je pokazala svoju dojku, a ne devojku koja je polugola krenula u izlazak. Za njom se čak i okreću muškarci i navijaju da se još više otkrije. Kljukamo se lekovima i kad treba i kad ne treba, pa se pitamo zašto nam je imunitet sve slabiji. Pa onda izgubimo kontakt sa sopstvenim telom i njegovim snagama, i toliko se udaljimo od njega, da postanemo u potpunosti zavisni od pomoći sa strane. Pre svega u vidu nekih veštačkih pripravaka. Pa onda postanemo zavisni. Ili razvijemo strah: "Ja to neću moći. Šta ako? Šta ako?" A šta ako ti, tvoje telo i tvoj um u stvari to možete? O tome se retko misli. To sve više prestaje da bude mogućnost. Pa ako odlučiš da se u nekim stvarima ipak okreneš prirodi, u sebi i oko sebe, lako budeš svrstan u kategoriju "babaVanga-alternative".
Toga sam naročito postala svesna sad u trudnoći, i nakon porođaja. Porođaj je uvek boleo. Fizički. A sada gotovo svaku trudnicu porođaj boli i psihički. E to je tužno! Ranije se žene njega nisu pribojavale. On je rezultat prirodnog toka stvari. Kad dođe, dobrodošao, i idemo dalje. Sada kod svake trudnice vrlo brzo čujem "šta ako?". Kažu da se svaki treći porođaj u Srbiji završi carskim rezom. Taj medicinski poduhvat je osmišljen zbog određenih visokorizičnih trudnoća. Ne može mi niko reći da je svaka treća trudnoća sad visokorizična. Ako jeste, zašto se ne zapitamo što je to tako?Pa kako se samo frljaju lekovima kod trudnih žena, i onih koje doje. Prijateljici je doktorka prepisala antibiotike za grlo u poznoj trudnoći. Za svaki slučaj, da se ne spusti na pluća. Ne znam kad sam poslednji put čula da bilo ko tek tako dobija antiobiotike za bol u grlu, a kamoli trudnica. Drugoj poznanici je utvrđena rizična trudnoća zbog više stvari, pa je dnevno tokom svih 9 meseci pila barem 8 vrsta lekova. Ok, ja priznajem da su lekovi bili možda neophodni za neki od tih problema, ali njih 9 vrsta! Hej, to je već preterivanje. Iste probleme je imala i moja majka pre 30 godina, pa je samo ležala u bolnici i pratili su je, bez i jednog antibiotika. I rodila zdravu bebu. Lekovi jesu važno dostignuće medicine, ali istovremeno i njen gubitak, sredstvo manipulacije i čest uzrok pada imuniteta. I uzrok otuđenja čoveka od onoga što nam priroda može dati. Ona oko nas. I ona u nama. O frljanju sa antibioticima "za svaki slučaj" ili "šta ako?" kod male bebe od svega nekoliko meseci neću ni da govorim.
Toga sam naročito postala svesna sad u trudnoći, i nakon porođaja. Porođaj je uvek boleo. Fizički. A sada gotovo svaku trudnicu porođaj boli i psihički. E to je tužno! Ranije se žene njega nisu pribojavale. On je rezultat prirodnog toka stvari. Kad dođe, dobrodošao, i idemo dalje. Sada kod svake trudnice vrlo brzo čujem "šta ako?". Kažu da se svaki treći porođaj u Srbiji završi carskim rezom. Taj medicinski poduhvat je osmišljen zbog određenih visokorizičnih trudnoća. Ne može mi niko reći da je svaka treća trudnoća sad visokorizična. Ako jeste, zašto se ne zapitamo što je to tako?Pa kako se samo frljaju lekovima kod trudnih žena, i onih koje doje. Prijateljici je doktorka prepisala antibiotike za grlo u poznoj trudnoći. Za svaki slučaj, da se ne spusti na pluća. Ne znam kad sam poslednji put čula da bilo ko tek tako dobija antiobiotike za bol u grlu, a kamoli trudnica. Drugoj poznanici je utvrđena rizična trudnoća zbog više stvari, pa je dnevno tokom svih 9 meseci pila barem 8 vrsta lekova. Ok, ja priznajem da su lekovi bili možda neophodni za neki od tih problema, ali njih 9 vrsta! Hej, to je već preterivanje. Iste probleme je imala i moja majka pre 30 godina, pa je samo ležala u bolnici i pratili su je, bez i jednog antibiotika. I rodila zdravu bebu. Lekovi jesu važno dostignuće medicine, ali istovremeno i njen gubitak, sredstvo manipulacije i čest uzrok pada imuniteta. I uzrok otuđenja čoveka od onoga što nam priroda može dati. Ona oko nas. I ona u nama. O frljanju sa antibioticima "za svaki slučaj" ili "šta ako?" kod male bebe od svega nekoliko meseci neću ni da govorim.
Sistemi vrednosti su toliko poljuljani. I kolektivni i individualni. Strahovi su sve veći. Od života, od prirode, od samog sebe. Nesigurnost takođe.
A toliko lepote svako ima u sebi. Na sebi. Pored sebe. Toliko mogućnosti, koje ostanu neiskorišćene. Jer sve više pribegavamo instant rešenjima, koja nam pruže trenutnu utehu, a od problema nas suštinski ne udalje. Već ih samo zamaskiraju. Do sledećeg instant rešenja. Dok se ne nagomilaju. Do neizdrža.
Da li ćemo onda da se okrenemo prirodi? Onom iskonskom što je u svima nama? A što smo tako lako zapostavili. I zaboravili.
